Prolog

Ne hvali ono što sam nisi video, a o onome o čemu si čuo, o tome ne govori kao da si video. (Ava Isaija)
Ako ko napiše više nego što je napisano u knjizi iz koje prepisuje, treba da bude kažnjen suhojadenijem. (Iz tipika Studitskog manastira)

Ovo je knjiga o monaštvu. O životu mirisnom, svetlom, punom truda i tihe radosti, poverenja i nadanja, tegobe svakodnevnog podmetanja pleća i mira zvezdanih noćnih bdenja – koji se vodi pod krilom anđela svetlosti. O životu smrdljivom i mračnom, punom suza i zluradog smeha, teskobe i gordosti, mučnine svakodnevne krivice i grčeva nesrećne savesti – koji se vodi pod krilom i kopitima crnog, palog anđela. O sumnjama i utehama, saplitanjima i padanjima, puzanju i uzdizanju, o zorama i sumracima – kada Bog za neko vreme nijednom anđelu ne dozvoljava da se približi: ni onom svetlom da izbavi i uznese u visine, ni onom smolastom da gurne u provaliju, tamo gde je večiti plač i škrgut zuba. Bog stane sa strane i posmatra. Pruža nam mogućnost da sami nešto uradimo. Za njega? Za sebe, za druge.

Knjiga o monaštvu. Eto, počeo sam bez okolišenja o glavnome, poput nekog naivnog tradicionaliste: in medias res, odmah pa o monaštvu. Kao da je monaštvo sasvim jednostavna i svima jasna pojava, pa je dovoljno sesti i nanizati neke činjenice koje sam prikupio – i evo knjige o njemu. Zaista, ne želim da pravim pomodni tekst na čijoj je mapi ucrtano mnoštvo krivina, izvrdavanja, izmišljanja okolnosti i podmetanja lažnog autorstva, čitav arsenal spisateljskih postupaka, a sve u nekom strahu da se slučajno ne kaže popu pop, a bobu bob. Uobičajilo se nekako uokolo i izdaleka, beskonačno skrivanje, citiranje, interpretiranje i ljuštenje jednog spoljašnjeg sloja za drugim, kao kod luka, da se na kraju nikada ne dođe do suštine, do jezgra, jer jezgra i nema, kao što, navodno, i nema suštine, ničeg autentičnog u životu, a još manje u literaturi. Ja sam pak, možda detinjasto, u svakom slučaju staromodno, uveren da se bilo koja stvar može nazvati svojim imenom; zato su nam i date reči. Što ne znači da se oko jezgara ne moramo pomučiti, jer reči nisu dovoljne ako nema iskustva na osnovu koga ćemo znati kako da ih nanižemo. Ipak, ovo moje in medias res nije onakvo kakvo bih sam želeo – krajnje konkretno i jednostavno, poput: “bilo je mutno, kišno i prohladno popodne kada je peterburški profesor Vjačeslav Venijaminovič Skvorcov stupio kroz manastirsku kapiju…” Takav početak bi, doduše, bio s neba pa u rebra (što je, kad bolje pogledamo, i “Ovo je knjiga o monaštvu”), ali ne i in medias res, jer o stvari o kojoj želim da pišem još uvek ne bi govorio ništa. Ulaskom na manastirsku kapiju može da započne ljubavni ili kriminalni roman, istorijska saga, čak i sportska hronika – šta god vam padne napamet. A ja zaista želim da napišem knjigu o monaštvu. O autentičnom iskustvu monaštva. Kriminalni ili ljubavni roman ne može početi rečenicom: ovo je knjiga o monaštvu. Prema tome, upravo takva prva rečenica pogađa usred mete, označava cilj, kaže nam nešto o knjizi. Mada ni ona još ništa ne govori o monaštvu. I tako smo se upleli u izvrdavanja, objašnjenja i krivine, sa kojima ustvari počinjem ovu knjigu, a koje sam hteo da izbegnem.

Dve godine: 1990. i 1991. proveo sam na Svetoj Gori, od toga najviše vremena u manastiru Karakalu. Tamo se u manastirskim magacinima nalazilo tridesetak sanduka punih ruskih knjiga, brošura i rukopisnih svezaka koje su u Karakal dospele iz danas zapustelih ruskih kelija i skitova što se nalaze po brdima oko manastira. U manastiru nije bilo nikoga ko bi mogao, ne samo da ih čita, nego bar da napravi elementarni katalog njihovog sadržaja. Zatražili su od mene da to učinim, što mi nije bilo naročito teško, naprotiv. Bilo je tu najviše molitvoslova i akatistnika, pa bogoslužbenih knjiga, zatim zbornika svetootačkih tekstova, uglavnom popularnih kompilacija, pristupačnih manje obrazovanim čitaocima. Sa posebnom pažnjom sam pregledao sveske i druge rukopise iz devetnaestog ili prve polovine dvadesetog veka – starijih, a ni mlađih, nije bilo. Veći deo je bio posvećen knjigovodstvu, bilo je tu adresara, mnogo beležnica sa imenima za pominjanje tokom bogosluženja. Našao sam desetak svezaka o Isusovoj molitvi, to jest tekstova sa opisima tehnike i dejstava one molitve koja je od suštinskog značaja za pravoslavnu mistiku, i koja pokazuje da pravoslavni hrišćani ovu vrstu nadahnuća i uputstva ne moraju da traže na dalekom Istoku, nego poseduju sopstveno učenje o tome kako da se udube u sebe, koje poze da zauzimaju pri molitvi, kako da kontrolišu disanje, na koje telesne tačke da usredsrede pažnju – što bismo sve, ako tražimo analogije sa terminologijom prisutnijom u današnjem zapadnom svetu, mogli nazvati “duhovnim vežbama pravoslavlja” koje vode oboženju čoveka, i što bi neki, pomodno i pogrešno (iako neke sličnosti, nesumnjivo, postoje), nazvali “pravoslavnom jogom”. Većina svezaka su bile identičnog sadržaja – sigurno se radi o prepisima iz istog izvora koji je bio osobito cenjen i omiljen među ruskim monasima. I najzad, tu su bile četiri sveske različite veličine, ispunjene istim, oštrim i neravnomernim rukopisom, sem četvrte, koju je započeo isti pisac, iako je vidno da je poslednja trećina bila ispisana jedva čitko, rekao bih starački drhtavo, da bi zaključna beleška bila dodana drugom rukom, glatkim i metodično nanizanim redovima. Sve četiri sveske su bile povezane izbledelom zelenom pantljikom u svežanj, poređane po veličini, kao stepenasta piramida, a ne hronološkim redom. U pitanju su dugogodišnja razmišljanja, opaske i nešto ređi impresionistički zapisi o prirodi, delo nepotpisanog monaha, beleške uglavnom nedatirane, ili datirane neprecizno: “leto”, “kraj zime”, “početak Velikog posta” – bez godine nastanka, sem nekoliko stranica ispisanih za vreme Velikog rata, gde stoje i datumi. Vidi se da su neki zapisi sledili brzo jedan za drugim, dok među nekima zjapi pauza od više meseci, možda čak i godina. Pored neredovnog beleženja, u tekstu ima dosta drugih lakuna; nešto je zamrljano do neprepoznatljivosti, neki su listovi iscepljeni, mestimično ih je oštetila vlaga i izgrizli moljci. (Nazivam ih moljcima, misleći na onaj poznati izraz “knjiški moljac”, a ustvari ne znam o kakvim se to insektima radi: oblika spoljoštenih vretena, sedefasti, meki i vlažni ako ih zgnječite, ti insekti su se munjevitom brzinom sakrivali ako biste ih prevrtanjem listova iznenada izveli na čistac. Ne znam kako se zovu. Znam samo da rupe koje prave u sveskama i knjigama liče na rupe koje crvi ostavljaju u crvotočnom nameštaju.) I pored svih oštećenja može se razabrati da su beleške po sadržaju dosta čvrsto među sobom povezane, i da se tiču svetogorskog puta i sudbine svog autora. Sve četiri sveske zajedno čine neku vrstu monaške autobiografije, koja sigurno nije bila kao takva zamišljena, ali je nekako sama po sebi tako ispala. Iz celog tog štiva iznikla je zanimljiva ljudska sudbina, i pomislio sam da bi bilo dobro da je ispričam. Došao sam na pomisao da tekstove povežem među sobom i mestimično popunim odlomcima sličnih životopisa na koje sam nailazio, ili usmenog svetogorskog predanja. Rezultat je pravi patchwork, priča koja u strogom smislu nije dokument o životu jedne ličnosti, iako se pravi da je upravo to, ali je, nadam se, posredni dokument o Svetogorcima u jednom dobu, pa čak i o duhovnom životu uopšte, dokument kome se mnogo toga može zameriti, ali mu se ne može osporiti autentičnost iskustva – iako to iskustvo, sa svoje strane, možemo vrlo različito vrednovati, ili čak potpuno osporavati njegovu vrednost, čemu se ne bih začudio u našoj “prosvećenoj” i “naprednoj” eposi. U tome da ova priča nije izmišljena nema neke velike zagonetke: drukčije nije moglo ni biti, jer autor ovih redova nije u pravom smislu reči pisac, to jest nije u stanju ništa sam da stvori; raspolažući dosta oskudnom maštom, hteo ne hteo, mora se ograničiti na spajanje i kombinovanje podataka i odlomaka koje je prikupio, a ovi, premda sa svoje strane itekako mogu biti plod nečije mašte, time što su postali deo svetogorskog predanja nisu više puka izmišljotina, nego su deo kolektivnog pamćenja, to jest, postali su svedočanstva, ako ne o nečijem “realnom” životu, a ono o obrascima mišljenja i vrednovanja koji živote i epohe obeležavaju dublje i postojanije nego bilo koji pojedinačan i konkretan život.

Dok sam pokušavao da odlomke povežem u jedinstvenu celinu, shvatio sam da će mnogo toga ostati nejasno bez nekoliko širih istorijskih ekskurza. I oni su našli svoje mesto u knjizi. Sličnu, povezujuću ulogu treba da imaju i epigrafi, preuzeti iz svetootačke literature i monaških tipika, kojima započinje svako poglavlje.

Da bi ovaj patchwork bio čitljiviji, dnevničke zapise i sopstvenu rekonstrukciju-konstrukciju okolnosti u kojima su zapisi nastajali spojio sam i obradio tako da je rezultat manje-više jedinstven osnovni pripovedački tekst, neka vrsta povesti u kojoj se mešaju glas monaha, glas sastavljača, komentatora, kao i glasovi raznih dokumenata. Stilska prilagođavanja su učinila da tekst izgleda nešto jedinstveniji nego što je bio u početku, ali bi utisak da se zaista radi o jedinstvenom autorskom tekstu bio pogrešan.

Trudeći se da uspostavim redosled nastanka onih svezaka i da, koliko mogu, popunim lakune, uskoro sam otkrio da izvesni delovi teksta govore o događajima i likovima koji su mi već bili poznati iz knjige “Afonskie podvižniki blagočestija XIX veka”, koju je, koristeći razne svetogorske izvore, sastavio karuljski jeromonah Antonije, a negde sredinom osamdesetih objavio Svetotrojicki manastir u Jordanvile, USA. Otišao sam sa sveskama do oca Antonija, koji je tada već bio napustio Karulju, to jest “čekrke” (to znači grčka reč karoulia) na okomitim južnim stenama Atosa, odakle su se nekada u korpama uzdizali od mora i spuštali dole, a sada se tamo može stići samo vrletnim stazama uz pomoć konopaca i lanaca. Antonije se odatle preselio jer mu je teška šećerna bolest oslabila vid, pa je bio u neprestanoj opasnosti da se stropošta u provaliju, i živeo je sada na ivici Kareje, svetogorske prestonice (od pedesetak kuća), blizu iverskog druma. Otac Antonije, koji je verovatno bio najveći poznavalac svetogorskog ruskog monaštva poslednjih par vekova, rekao je da je tekst koji sam mu ja pokazao nezavisan, mada možda pod uticajem tekstova koje je on koristo u svojoj knjizi. Što se identiteta pisca mojih svezaka sa dnevničkim zapisima tiče, bio je krajnje uzdržan, naveo je dve-tri pretpostavke, od kojih ni jednom nije bio mnogo zadovoljan. Iako i ona u suštini mala, po njemu, još je najveća verovatnoća bila da je tekst pisao izvesni monah Vitalije, koga u jednm trenutku vidimo kao stanovnika kelije Vozdviženja Časnog Krsta, i koji je 1912. u izdanju svoje kelije objavio zbirku uglavnom prigodnih, ali sasvim pristojnih stihova. O tom Vitaliju, pesniku, nažalost, malo se zna (bar otac Antonije nije znao skoro ništa, a ja nisam znao koga drugog da pitam). Sa polaganim gašenjem ruskog svetogorskog monaštva posle revolucije, i njegov je lik potonuo u monašku anonimnost.

Smatrao sam korisnim da svojoj rekonstrukciji biografije i samim monahovim razmišljanjima prilikom objave dodam i jedan od pomenutih traktata o Isusovoj molitvi. Ovako zajedno, čini mi se, ti se tekstovi upotpunjuju i tvore smisaonu celinu, (iako se po žanru, naravno, drastično razlikuju). Jedan nam niže spoljašnje događaje i dnevnička razmišljanja koja su pratila život monaha tokom nekoliko decenija, dok je drugi “teorija” tog života, njegov idealni, ili “pedagoški” lik, dovoljno apstraktan da mu je mesto izdvojeno, na kraju knjige. Doduše, o Isusovoj molitvi već postoji obimna teološka, asketička i istorijska literatura, koja je sa naučne tačke gledišta uglavnom mnogo preciznija i pouzdanija od zapisa koje ja posedujem, ali su ove rukom ispisane sveske ruskih monaha plod uopštavanja ličnog iskustva koje nam je vremenski dosta blisko, a u svakom slučaju je bilo istovremeno boravku na Atosu našeg nepoznatog autobiografa. I, što nije beznačajno, ove sveske izražavaju tipično rusko iskustvo Isusove molitve, onako kako se formiralo u drugoj polovini devetnaestog veka, sa svojim posebnostima i, ponekad, nastranostima koje ukazuju na ideje bliske monasima koji su propovedali veru u to da je Ime Božije – Bog. Pitao sam se koji od rukopisa koje sam našao da priredim za štampu, koji od njih je najpotpuniji i najizvorniji, a što dalje od tog strasnog dogmatičkog sukoba koji je kulminirao proglašenjem “imeboštva” jeresju i izgonom “imebožaca” sa Svete Gore, u kom izgonu su učestvovali čak i bojni brodovi ruske flote, primenjujući, doduše, samo vodene topove, te iste 1912. godine kada je monah Vitalije objavo svoje pesme. Slučaj mi je pomogao da naiđem na čoveka koji se već bio dosta potrudio nad sličnim zbornicima. Monah Joanikije, tadašnji stanovnik ruskog skita svetog Ilije, ljubazno mi je dao na raspolaganje rukopis najpotpunijeg i najmanje zaraženog imebožačkim sporom, od brojnih traktata te vrste koji su se nalazili u bogatoj skitskoj biblioteci (i koji su se dobrim delom poklapali sa mojim sveskama). Zbog spora ruskog “Zagraničnog Sinoda”, kome je skit pripadao, i Vaseljenske Patrijaršije u čijoj je jurisdikciji Sveta Gora (jedni druge smatraju jereticima, odnosno raskolnicima), otac Joanikije je, zajedno sa svim stanovnicima skita, bio proteran sa Svete Gore, 1992. godine, ako dobro pamtim. U skitu su danas drugi monasi, koje je tamo poslao grčki manastir Ksenofont; bibilioteka je godinama bila pod ključem, potpuno nedostupna makar i radoznalcima koji su prijateljevali sa ranijim stanovnicima, a kamoli ozbiljnim istraživačima koji bi mogli da napišu i neki članak u odbranu starih stanovnika, to jest autentičnog lika skita. Ja danas nemam mogućnosti da stupim u vezi sa Joanikijem, ali smatram da još važi njegova saglasnost, bolje rečeno želja, da rukopis objavim, što evo, u dodatku knjizi i činim, zahvaljujući mu na trudu i predusretljivosti.

Još jedna, posle svega možda već i banalna napomena: Pošto je verovatnoća da je sveske koje leže u temelju ove rekonstrukcije pisao pesnik Vitalije, ipak, mala, glavnog junaka ove priče ću nazvati “Stefanom”, kasnije, u velikoj shimi “Naumom”. Promenio sam i imena ostalih junaka ove priče, jer nijedan lik, ustvari, nije “iz jednog komada”, nego je svaki manje-više sastavljen kao mozaik detalja koje sam na raznim mestima prikupio, pazeći pri sastavljanju jedino na to da detalji ne budu nespojivi, to jest da likovi imaju neku unutrašnju verodostojnost. Da sam svaki komadić ostavio za sebe, tekst bi ličio na gomilu kamenja u podrumima arheološkog muzeja. Neka ova napomena bude umesto one uobičajene, da su “ličnosti opisane u ovoj knjizi izmišljene, a svaka sličnost sa nekim ljudima slučajna”. Ličnosti, uglavnom, nisu izmišljene, ali nisu ni stvarne, nego su “sintetizovane”, ponekad sklopljene iz nekoliko različitih “prototipa”, pri čemu sam koristio i sopstveno svetogorsko iskustvo, a imena su im pripisana proizvoljno. Ipak, želim da naglasim, ako se neko u svemu ovome prepozna, sam je kriv. A slučajnosti nema.

1. Vatreno krštenje

Nemoj se radovati ako na putu budeš nailazio samo na nepomućen mir. Jer, na taj način ćeš biti jako daleko od puta kojim su koračali sveti. (Sveti Isak Sirin)

Na Svetoj Gori paralelno teku dva vremena: astronomsko vreme godišnjih doba i sezonskih radova, hesiodovskih poslova i dana; i bogoslužbeno vreme obeleženo pokretnim i nepokretnim praznicima, smenjivanjem osam osnovnih napeva crkvenog pojanja, čiji se pravilni sled prekida nešto svojevoljnijim ritmom u kome nailaze službe dva najveća pashalna perioda – posnog i cvetnog Trioda. Iako ova vremena, astronomsko i bogoslužbeno, teku paralelno, ona se, u idealnom smislu, istovremeno i prepliću i dopunjavaju, pa je čak učinjen pokušaj da se objedine, pokušaj od koga se jedino ovde, na Svetoj Gori ni danas nije odustalo, te se vreme meri počev od zalaska sunca, a skazaljke mehaničkih satova skoro svakodnevno pomeraju, zimi unapred, a od sredine leta unazad, kako bi se nulta tačka uskladila sa smirajem dana, sa ovim prirodnim vremenskim osloncem od koga zavise i ritam poslova i ritam cerkvenih službi, stvarajući nebesko-zemaljsku harmoniju: radovi i postovi sa jedne, praznovanja duše i tela sa druge strane, spleteni, kao bršljan i kiparis.

Bio je tmuran februarski dan, negde na pragu dvadesetog veka, kada je peterburški profesor Vjačeslav Venijaminovič Skvorcov ušao kroz kapiju svetogorskog skita. (Evo i te rečenice kojom sam želeo da počnem, navodno in medias res: da li joj je mesto baš ovde ili na samom početku teksta, ni sad tačno ne znam.) Na Svetoj Gori, poluostrvu usađenom u plavo Egejsko more, februar je vreme početka, prvog buđenja prirode, kada i u manastirskim baštama počinje užurbana delatnost. Badem je uveliko u cvatu, trava bujna i sveža. Pripremaju se rasadi za vrtove, priprema se humusna zemlja da ih primi. Prestonički profesor sada noći provodi u crkvi, napeto prateći bogosluženja čija ga lepota zanosi; a danju, na prijatnom suncu, zaliva sandučiće sa crnom prospitom zemljom iz koje klija nežno povrće; pola prsta visoke klice presađuje u prostranije tople leje, neguje im i tepa, nežnima kao i on: spremaju se da rastu zajedno. Samo što će one i uzrasti i plod doneti kroz koji mesec, neuporedivo brže nego on. Ovaj februar je, dakle, vreme njegovog “velikog početka”.

*

Beležim na brzinu, pre nego što premoren odem na spavanje. Moje vatreno krštenje na Svetoj Gori.

Evo nas, pred kraj zime, hladne i suve, dani tek što su postali malo duži i sunce sporo i prijatno greje leđa pri prvim baštenskim poslovima. Noći su duge i mirne. Osim ove, pete noći po mom dolasku. Bilo je negde oko deset sati (to u “svetu”, a po našem: četiri posle zalaska), za mene tek prvi san, a za stare monahe koji žive po skitskom tipiku približavalo se vreme buđenja i kelijne molitve. Iznenada, trka i lupa po hodnicima. Lupaju i na moja vrata. Požar, šumski požar! Otkud sad, u zimu? Zapalila se suva, humusna zemlja izmešana sa lišćem i grančicama, pored ćumuraške kupe u prvoj jaruzi ispod skita; sada već prašti gusta lovorova šumica, a nisko noćno nebo, sa koga su se posakrivale zvezde, zloslutno seva prljavo crvenim sjajem. Oblačim se na brzinu, u hodniku me čeka moj sused, o. Jefrem, daje mi u ruke nekakvu lopatu, i već žurimo, saplićemo se niz kaldrmu, pa kroz žbunje ka vatri i dimu. Još malo, i svi smo već tu, nas osamnaest stanovnika skita, dvojca baštovana koji žive pored nas, petorica ćumuraša i nekoliko keliota iz susedstva. Udaramo po plamenovima koji pužu po zemlji, sečemo stabla prema kojima, srećom sporo, napreduje požar, pravimo zaštitni pojas. Uskoro stiže i petnaestak monaha iz obližnjeg manastira. Galama i uzbuđenje traju nekih pola sata-sat, a onda se sve stišava. Srećom, stigli smo na vreme, mogli smo potpuno da opkolimo vatru i da je lopatama ugušimo. Sada preostaje još samo da krstarimo zgarištem i u korenu utucamo svaki plamčak koji slab vetar ponovo raspiri u starom trulom korenju. Na kraju i tih plamičaka više nema, svi odlaze na spavanje, samo nas nekoliko mlađih ostajemo do jutra, da pripazimo, za svaki slučaj. Ćumuraši, nas trojica iz skita, i nekoliko komšija, keliota.

Ležimo u jarku, u toplom pepelu, zaklonjeni od ledenog vetrića, i pričamo, o velikim letnjim šumskim požarima kakvi povremeno haraju na Svetoj Gori, o postu koji će uskoro početi, o duhovnom značenju iskušenja kao što je ovo današnje. Jedni misle da je ovo rđav znak, godina koja počinje požarom u nevreme. Ja pomislih, ali ne rekoh ništa, jer je moje svetogorsko iskustvo staro svega pet dana: a šta ako je ovo moje svetogorsko krštenje? Ognjeno!

1. Razlozi

Iskušenja koja nas snalaze prilikom stupanja u dobar život različita su od iskušenja koja Bog popušta da bi urazumio gordo srce. (Sveti Isak Sirin)

Bilo je, dakle, prohladno, kišno i maglovito popodne jednog tmurnog februarskog dana, negde na početku dvadesetog veka, kada je tridesetpetogodišnji peterburški profesor, budući monah Naum, prvi put stupio na tlo Svete Gore, sa namerom da ga više nikada ne napusti. (Evo ga, početak, po treći put. Gde je tu blažena, tražena, neposrednost?) Kada i zbog čega se u njemu začela ta namera, i šta je najviše uticalo da preraste u neopozivu odluku, bilo bi i njemu samom teško da odredi. Iz nekih bi se pisama, upućenih njemu, mogla naslutiti pretpostavka da je na njegovu žurbu da ode u monahe, i pri tom ne u manastir u Rusiji, nego u malo poznati svetogorski skit, najviše uticala jedna epizoda iz njegovog života, nerealizovane želje i bračni planovi. Znalo se, naime, da je još kao student voleo jednu devojku iz svog kruga, i da je ta ljubav bila uzajamna. Uostalom, o tome ima tragova čak i u njegovim svetogorskim beleškama – tamo su sačuvane skice par pisama iz prvih godina boravka na Svetoj Gori, a na jednom mestu se, i to ne bez izvesne dvosmislene nelagode, pominje prepiska koju su dvoje prijatelja vodili i znatno kasnije. Ipak, teško je prihvatiti tu pretpostavku kojoj je uvek nedostajalo konkretno utemeljenje, a i samo njeno pominjanje nije bilo bez izvesne zluradosti (za koju se kajem, ali ne toliko da bih ove redove izbrisao): sem činjenice da je ta veza postojala, i da se nije sasvim ugasila i znatno kasnije, ništa ne govori u prilog nekoj velikoj tragičnoj ljubavi od koje čovek beži što dalje, tamo gde ga niko ne može dostići. Naprotiv, ima drugih posrednih svedočanstava (opet u pismima i skicama za pisma) o tome da se ta velika ljubav budućeg monaha sama od sebe i dosta postepeno pretvorila u blisko prijateljstvo, a da su bračni planovi kratko trajali i bez bure se istopili. Mladi par je nekako došao do zaključka da nisu za stvaranje porodice, budući da nijedno od njih nije želelo da “svijanju gnezda” žrtvuje svoje stvaralačke ambicije (kako i zašto, time se sada nećemo baviti, to bi bio sadržaj neke druge, i sasvim drukčije priče koja nas trenutno ne zanima, tim pre što sastavljač ove knjige, prostodušno to priznajmo, s mukom u jednu celinu lepi raznorodne detalje života koji poznaje i iskustva koje mu je blisko, ali bi sigurno morao da kapitulira pred događajem o kome ne zna ništa; uz to, ovo je pokušaj rekonstrukcije jednog života, a ne roman koji ga sasvim slobodno izmišlja). Nesuđeni mladoženja je kasnije imao još nekoliko manje ili više burnih, iako ne toliko ozbiljnih veza, koje njoj nisu smetale da održava prijateljske odnose. Devojka se, sa svoje strane, udala nešto kasnije, prema tadašnjim pojmovima ustvari veoma kasno, kada je on već zaključio svoje iskušeništvo i neopozivo postao monah.

U vreme dok je njihova ljubav još podsećala na napupele prolećne stabljike koje su varljivo nagoveštavale skori plod, on već nije bio sasvim nepoznat u književnim krugovima ruske prestonice. Imao je iza sebe dve zbirke pesama, dosta kraćih članaka filozofske i istoriozofske sadržine, i jednu knjižicu zapisa sa putovanja po čuvenim ruskim manastirima. Neki drugi biograf, ozbiljniji od mene, možda bi napisao: “Ovo delce od nepunih stopedeset stranica označavalo je prekretnicu u njegovom životu.” Ja nemam dovoljno podataka, pa sam prinuđen da budem skromniji: Bilo je izraz promena koje su se u njemu dešavale tih godina, i koje su ga dovele na prag crkve; a istovremeno je bilo i povod da se sa tom crkvom odnosi postave na nove osnove, što nije prošlo i bez izvesnih, a uzajamnih, nesporazuma i trzavica. U crkvenim krugovima, inače dosta zatvorenim i sumnjičavim prema novoj, evropeizovanoj inteligenciji, upravo je zbog te knjižice stekao ugled prijatelja koji obećava da će svojim pisanjem postati jedan od branilaca hrišćanstva u stoleću koje se najavljuje kao dosta ratoborno nastrojeno prema ruskoj pravoslavnoj prošlosti. Pisao je o manastirima, i to sa vidnim oduševljenjem; primetili su samo to, ostalo ih nije zanimalo, ni toliko da makar bace pogled na druge njegove tekstove, a da jesu, verovatno ih ne bi oduševili ni stihovi, još manje ničeanski momenti u filozofiji, a ponajmanje istorijska razmatranja o tim istim manastirima, u kojima je bilo ne malo, a veoma kritičkih tonova. Mnogi su, baš zato što sve to nisu čitali, odmah, samo na osnovu pohvale divnim predstavnicima ruskog monaštva kojima se mladić čak pomalo detinjasto oduševljavao, prepoznali u njemu, ustvari sasvim pogrešno, zagovornika tradicionalizma i svega što se pod tim u Rusiji podrazumeva, a to je: slavjanofilstvo, državotvorna monarhistička ubeđenja, beskonačne priče o tada “otkrivenim” protokolima, o masonima i antihristu – i ovo “prepoznavanje” je za jedne značilo svrstavanje među “svoje” sa svim pratećim posledicama te vrste bratstva po krvi, dok je kod drugih to izazvalo određene nedoumice u smislu “a znali smo ga kao normalnog čoveka”, pa su se neki prijatelji iz liberalnih krugova pri susretu na ulici zbunjeno smeškali, ne znajući o čemu da započnu razgovor, kao da su se plašili da iz njega ne pokulja bujica agresivnog nacionalizma.

Istovremeno, premda je napisao taj hvalospev manastirima, ton i sadržaj njegove knjige nisu bili sladunjavo maniristički i tradicionalni, kakvo je obično bilo pisanje na tu temu, osobito pred kraj devetnaestog veka; naprotiv, jasno su odavali veze koje je mladi literata imao sa tadašnjim duhovnim traganjima – neki bi rekli: lutanjima – peterburškog kruga, gde se pomodna poetska i filozofska kultura ponekad borila protiv tradicionalističkog smirenja i pobožne želje za molitvenim životom, a ponekad se sa njima stapala, dok se o društvenim pitanjima raspravljalo sasvim slobodno – da upotrebimo krajnje neutralan i svima prihvatljiv izraz. Prirodno je bilo da takav čovek postane redovni učesnik salona i kružoka gde se okupljala tadašnja elita Peterburga, i gde su se rasprave o duhovnosti najčešće vodile u “opasnoj” blizini filozofske mistike, a na pristojnoj udaljenosti od tradicionalističkih, pučkih, uprošćenih i polu-magijskih predstava o veri i crkvi. Svaku slobodu u odnosu na tu vrstu tradicije, ali ne samo nje, crkva, kojoj je upravo ta slepa polu-magijska i poslušna vera još ponajviše odgovarala, pokušavala je da spreči, ili barem da kanališe, ali dosta bezuspešno, jer je njezinim predstavnicima, poslatim na zasedanja kružoka da, kako su navikli, preuzmu kormilo nad “pastvom”, uglavnom nedostajalo strpljenje, pa čak i sposobnost da slušaju duge narcističke solilokvije razmaženih inteligenata, dok, najčešće, vladike nisu pokazivali ni elementarno interesovanje za bujicu novih i haotičnih pitanja i problema, prema kojima su naizmenično osećali strah i gađenje. Sem dva-tri crkvena velikodostojnika koji su naslućivali da se nikakvim povratkom u idealizovanu prošlost ne može pobeći od zahteva za slobodama, kako ličnim i stvaralačkim, tako i društvenim i političkim, drugi su po navici pretili i zahtevali: “na kolena, grešnici” – na šta je uskoro čak i veri sklona inteligencija počela da odgovara: “na noge, junaci”. Ali, ako je intelektualna atmosfera i mirisala na promene, u hramu se po starom osećao samo tamjan, dok je okoštala crkvena uprava odisala ponajviše memlom, za nekoga doduše udobnom, ali ipak memlom.

*

Kad već govorimo o tome, napravimo mali iskorak u vremenu, prenesimo se za koju deceniju unapred: ova svest da je ruska crkva zapala u tešku “paralizu” – kako su govorili neki njeni kritičari, to jest da prolazi kroz krizu koju njena hijerarhija nije osećala i doživljavala kao nešto svoje, nego je za sve teškoće bacala krivicu na društvene promene, iako ih nije ni pratila ni razumevala, ta svest, dakle, sve je više jačala među laicima, osobito na univerzitetu, jačala je poput bujice ili snežne lavine, i najzad, dovela do velikog Sabora ruske crkve, sazvanog suviše kasno da išta bitno promeni nabolje, u vreme prvog svetskog rata koji se za Rusiju završio još i revolucijom. Sabor je, premda se održao u krajnje teškim okolnostima, probudio velike nade vernika, ali se usred revolucije i nije mogao završiti drukčije do kozmetičkim promenama, vraćanjem na patrijaršijski sistem upravljanja, naprimer. Ipak, već samo njegovo sazivanje potvrdilo je da pitanja koja je postavljala hrišćanska inteligencija, uprkos moguće i vrlo verovatne netaktičnosti, nisu bila ni nesuvisla ni ishitrena, i tim pre nisu bila zlonamerna, pa to što je najzad promenjen način sinodalnog upravljanja crkvom, u kome je ova bila svedena na ulogu državnog sluge zaduženog za obrede i ceremonije, bilo je u neku ruku posredno i nevoljno proceđeno priznanje da ju je takva uloga tokom vekova i bila dovela do duhovnog zastoja, ako već ne i truljenja, što je i stvorilo idealno tlo za pobune svake vrste. Nažalost, kako rekosmo, proces je bio već suviše daleko odmakao, i nikakve promene u crkvi nisu mogle bitno uticati na stanje stvari. Rusiju su u svoje ruke uzeli ljudi koji su crkvu videli isključivo u amalgamu sa društvenom bedom i nepravdom – koje su ne čekajući ni časa zamenili još gorom bedom i nepravdom, od čega niko nije mogao imati nikakve koristi, tako da naravno ni crkva nije uspela osetiti čak ni to sumnjivo zadovoljstvo da se pokazalo kako je bila bolja nego što se o njoj mislilo, pa zato nepravedno okrivljena i progonjena. Danas se može čuti da su strahoviti progoni i milioni pobijenih bili “korisni ruskoj crkvi” jer se, eto, “ispunila mučenicima kao miomirisnim cvećem”. Sumnjiva je to korist od “lukavstva istorije”.

*

Ipak, da bismo makar pokušali razumeti to što se dešavalo, morali bismo napraviti drugi, znatno veći vremenski ekskurs, ovoga puta u davnu prošlost. Ništa nas ne sprečava da pokrećemo naš mali vremeplov u bilo kom pravcu: najpre smo ga gurnuli malo napred, a sada ćemo za više vekova unazad. Mada nas u ovoj knjizi zanima druga šuma – to jest prašuma ljudskih strasti i način da se iz nje duša iskobelja na svetlost, zaputićemo se na kratko u ruske šume 13. i 14. veka, u gustu, neprobojnu, do tada skoro netaknutu biljnu masu, u kojoj su, za vreme “mongolskog jarma”, kao pečurke nicale palisade, a iza njih drvene crkve i kolibe skitova i manastira. Pogledajmo šta o tom rađanju ruskog monaštva možemo naći među skicama i odlomcima kritičkih članaka samog budućeg monaha (i začudimo se malo, kako je posle takvog teksta ne samo održao dobre odnose sa crkvenim ljudima, nego svoj život završio u manastiru).

*

Sujeverni azijatski osvajači su globili i pljačkali sve na šta su nailazili, sve, sem verskih zdanja, crkava i konaka. Čak su i sva crkvena imanja bila oslobođena od plaćanja danka. Nisu se usuđivali da se zamere ni tuđem Bogu, iako su svojih, animističkih, imali na pretek. Tako je ruski narod od pljačke bežao – u manastire, gde su ljudi postajali crkveni kmetovi, a sami manastiri se pretvarali u sredstvo i način da se u teška vremena obezbedi goli opstanak. I ko sad da osudi ljude koji su u skitu tražili ne Boga, nego parče hleba za sebe i svoju porodicu, i ko da takve odvoji od bogotražitelja i istera ih na vetrometinu, pred kosooke konjanike? U Rusiji su zato, ako smemo da kažemo “oduvek”, postojala dva dijametralno suprotna shvatanja crkve. Ako zanemarimo nijanse i odstupanja, kojih je uvek bilo, moglo bi se reći da su na jednoj strani stajali monasi prepoznatljivi u idejama velikog zavolškog starca Nila Sorskog (koji je živeo znatno kasnije, ali je svakako imao anonimne i manje poznate prethodnike, a za nas, kao i za noge koji su pisali o istoriji ruske crkve, upravo on je simbol duhovne i misaone škole, ali i praktično-organizacionog obrasca monaštva koje je zastupao i na neki način u sebi ovaplotio). Oni su učili da je jedino opravdanje hrišćanina za to što se udaljio od sveta i svetskih briga u tome da se potpuno, do u najmanju sitnicu svakodnevice, posveti preobražavanju sebe, traženju Boga u sebi. Pošto i monah mora od nečega da živi i da to od čega živi na neki način stekne, ovi su smatrali da to sticanje, kao nužno zlo, u najvećoj meri protivreči tom “jedinom na potrebu”, pa ga treba zgrčiti i ograničiti koliko god se može. Po tome su prozvani “nesticatelji”. I živeli su krajnje skromno, trudeći se da najpre sebi, pa onda i svima oko sebe, pomognu time što bi “sticali” samo ljubav Božiju, koju bi onda svima delili neštedimice, iz nepresušnog izvora.

“Nesticatelji” su smatrali da ni monah lično, ni manastir kao celina, ne treba da ima posede, niti da se bavi ikakvim privređivanjem, sem onoliko koliko je potrebno da bi se sami monasi odenuli i ishranili; da monasi milostinju smeju da primaju samo u izuzetnim slučajevima, pa i to samo onoliko koliko je neophodno da bi u nevolji preživeli, jer bi živeti stalno na tuđ račun, od milostinje, bilo još gore od prevelike brige za ovosvetske stvari. Ne brinuti se o tome šta će se jesti i obući, ali istovremeno i ne biti nikome na teretu.

“Sticatelji”, ili “josifljani”, sledbenici učenja igumana Josifa Volockog, kada se zanemare nijanse i odstupanja, suprotno “nesticateljima”, nastavljali su “mongolsku” tradiciju manastira (koja je zasigurno postojala i pre Josifa Volockog pa i pre “mongolskog jarma”, pa je zato i Josif Volocki ovde opisan samo kao simbol jedne struje unutar crkve) kao široke ekonomske zajednice, sa svojim selima i kmetovima, zemljištima, jezerima, pravima na ribolov i monopolnu i bescarinsku trgovinu kožama i solju, pa i mnogom drugom robom koja donosi visoke dohotke, a nije uvek u skladu sa smernim pozivima na pokajanje i skromnost, sa mlinovima, rudnicima, malim seoskim manufakturama… Što bogatiji manastir, to Bogu ugodniji, govorili su. Držali su da je pored ličnog usavršavanja monah dužan da se posveti drugima, da se za njih žrtvuje radeći na njihovom prosvećivanju, ubeđivanju, organizovanju crkvenog, što je u to vreme značilo ne samo crkvenog, nego i državnog, pa i ekonomskog života. Za to su, jasno, potrebna sredstva, i što je delatnost šira a propoved intenzivnija, i ta sredstva moraju da budu sve veća. Stoga “sticatelji” u svoje ruke uzimaju zemljišne posede, njima upravljaju i uvećavaju ih, ali ne samo to, nego ih savest ne uznemirava kada koriste sve vidove duhovnog pritiska da bi od ljudi izmamili čitava imanja u vidu milostinje, pa čak od priloga i milostinje, koja se u stara vremena davala kljastima i bolesnima, ali pre svega monasima, čine glavni izvor manastirskih prihoda (monah nikada svojim rukama ne može da stekne onoliko koliko mu bogataš može dati). Naravno, monasi za poklonjeno uzvraćaju na više načina: organizovanjem štamparija, škola, bolnica, hranjenjem naroda za vreme gladnih godina (deljenjem onih istih bogatstava koje su mu na sve načine, od lihvarenja do iznuđivanja, uzimali za vreme plodnih, što na svojstven način reprodukuje priču o sedam rodnih i sedam gladnih godina), pa zidanjem crkava, neprestanim propovedanjem među narodom. Naravno, i molitvom su se bavili, molitvom za druge, za njihov duhovni, ali i telesni boljitak, i na ljubav su mislili, ali, usled tolikih poslova i briga, nije baš jasno kad su i koliko stizali da se mole i da ljube bližnje i daljnje, a pošto su i iskušenja bila stalna i velika, već je ideolog “sticateljstva”, sam sveti Josif Volocki, gorko kukao nad monasima koji su, kao upravnici imanja, vodili raskalašan život, pljačkali sopstvene seljake, pa čak i manastirske blagajne i biblioteke.

… Eno Josifa, kako odrešitim, teškim koracima, kao lav u kavezu, odmerava s kraja na kraj svoju mračnu, zasvođenu sobu, kako u ljutnji raspali po stolu nad kojim se zaustavio, kako ponovo krene iz ugla u ugao sevajući očima i mrmljajući kletve: “Đubre, porod ehidnin, skot skotski, pijani i razbojnički, proklet da je dan kada sam ga postavio za nadglednika vodenice, proklet da je dan kada sam mu prvi put progledao kroz prste zbog valjanja s onom devojčurom (a kako me je molio, puzio preda mnom, da mu oprostim, kao, bio je pijan, nasamarili ga i opili, njega, poštenjaka i trezvenjaka, barabu barapsku!), proklet da je dan kada sam pristao da noćiva na vodenici, van manastira, da on, lopov nad lopovima, skuplja ne samo ujam od naših seljaka, nego i srebro od okolnih gazda koji su koristili mlin! I sada on da mi pobegne, pa još sa sobom ponese, bogohulnik besavesni, tri sveštene knjige, čistim srebrom vojlokskim plaćene! E, neće, neće pobeći kučkin sin, nema tog mesta na zemlji i pod zemljom, kuda će moći da mi se sakrije kradljivac i razvratnik, makar se i u glistu pretvorio! Proklet da je, tri puta proklet, i taj razbojnik, i ja, budala, koji sam im omogućio i dopustio, njemu i takvima kao što je on, da grabe i pljačkaju koga stignu, đubreta, pa su se na kraju okrenuli i protiv mene, svog oca rođenog, za šta će platiti i na ovom i na onom svetu! ” Eno ga kako grmi, čupa kose, ali zna da je kasno, da je kradljivac već daleko van njegovog domašaja, i da će takvih kradljivaca biti još mnogo, kao što ih je već i bilo, jer tamo gde je bogatstvo, gde je noćna sloboda, daleko od manastirskih stega i pravila, tu su i iskušenja koja slaba ljudska priroda nije u stanju sama da savlada… A kad je već tako, onda tu nema baš mnogo leka, ako smo čvrsto rešili da uskočimo u sedlo vlasti, da naša moć i bogatstvo budu dovoljni argumenti i pred Bogom i pred ljudima, a što je najvažnije, pred Velikim knezom, koji će morati da nas sluša i uvažava. Zato iguman manastira na Vojloku Lamskom, časni otac Josif Sanjin, brzo zaboravlja svog odbeglog monaha, i prihvata se prečih poslova.

Evo ga kako piše pismo kneginji Mariji Ivanovnoj, udovici Goleninoj, koja se drznula da mu napomene koliko je bundi i konja, da ne govorimo o raznim drugim darovima i novcu, već bila dala manastiru, pa zato sumu od 20 rubalja koju su joj naznačili za pominjanje duše njenog pokojnog muža smatra “otimačinom i razbojništvom, a ne prilogom”. “Dala sam, koliko vredi šest zaselaka sa pašnjacima i šumom u Volockoj kneževini, sve ukupno više od sedamdeset rubalja, a vama to još nije dosta…” Što si dala, dala si, mrmlja Josif nagnut nad njenim pismom, ali daćeš ti još. Dve sveće nad skamijom za pisanje podrhtavaju, ali ovog puta Josif ne grmi, zvuči gotovo dobroćudno. I svojom mekom rukom crta slova koja će ubediti susedu i staru poznanicu: “Ja, Josif, bedni i grešni monah, klanjam se pred tobom, našom kneginjom Marijom. Napisala si da si nam davala priloge dok si imala novaca. Tačno je, kneginjo, da ti Bog neće ništa tražiti kad ostaneš bez ičega. Ali ako imaš, a ne daš za pomen svojoj deci i mužu, lišićeš ih na taj način njihovog nebeskog udela. Razmisli dobro za šta je bolje da potrošiš svoj novac: za to da ti deca uđu u rajsko naselje, ili zato da tvoje škrinje i dolapi budu do vrha puni…” Još je mnogo toga nakitio Josif kneginji o rashodima manastirskim, koji godišnje dostižu i stopedeset rubalja, te za prosfore i liturgijsko vino, te za sirotište pri manastiru, te za hleb koji se deli siromašnima. Lepo je nakitio, da, sasvim kako treba, pa sada zadovoljno kucka prstima po skamiji i već sasvim raspoložen pogleda na kelejnika koga će s pismom poslati kneginji. Eno ga kako na talasu nadahnuća i skoro veseo sastavlja i drugo, pa posle i treće pismo, najpre bojaru Vasiliju Andrejeviču Čeljadinu, pa onda samom velikom knezu Ivanu Vasiljeviču. Reč je o onom bitnom, o pravu manastira da poseduje sela, “kao što su oduvek posedovali, a svi sveti oci crkve naše pravoslavne to i odobravali”. Sad ili nikad, raduje se Josif, zamišljajući kakav će utisak njegovo pismo proizvesti na velikog kneza moskovskog. Josif je u naponu stvaralačke snage, razmahnuo se, njegova igumanska kelija mu postaje pretesna, korača iz ugla u ugao, usput se smeši ikonama koje mu osmeh vraćaju svetlucanjem svojih srebrnih okova. Sad ću ih uništiti, nisu mi uzalud prijatelji iz Moskve poslali sva ta pisanija protiv mene, gde su me nacrnili da sam odstupnik i hulitelj, sličan Novatu jeretiku. Oni su jeretici, bednici, koji još ne znaju da će ih moj bratac, a sada arhiepiskop Rostovski i Jaroslavski, u prah samleti. Jeretici, nego šta, jer hule na Atanasija Velikog, i Pahomija, Antonija i Teodosija Kijevopečerske i na sve svete od veka Bogu ugodne… koji su uvek imali i sela i kmetove, i srebra koliko im je Gospod davao da izdržavaju, ako je trebalo, i kneza sa svim njegovim vojskama… Evo Josifa kako kiti pisanija i u jake kožne kese slaže srebrne poluge koje će ih pratiti, i zadovoljno trlja ruke, jer već vidi kako će se veliki knez i sam razjariti protiv jeretika i rasturiti njihove bogohulne obitelji, a njihove hulne spise spaliti na večnom ognju gneva Božijeg…

Ali eno i inoka Vasijana, bivšeg kneza Vasilija Kosog, Patrikejeva, kako u dugim severnim noćima, negde u skitovima iznad Vologde, uz sveću, u toploj izbi, prelistava grčke rukopise, prepisuje i prevodi odlomke za koje smatra da su dovoljno jasni da svakome pokažu i dokažu kako nijedan stari manastir, od Egipta i Palestine do prvih svetogorskih opštežića, nije imao ni sela ni kmetova, ni zlata ni iskušenja. Jasni jesu njemu, ali, jesu li jasni i onima kojima je interes na sasvim drugoj strani? Uzdiše i hukće inok Vasijan, a ponekad ne može da izdrži, pa prasne, grmne, raspali se, tako da se čuje daleko od njegove slabo osvetljene radne sobe: “Kako se samo usuđuje, drznik i hulnik, da navlači prokletstvo na manastire i inočeski čin, izjednačavajići ih s grabljivcima i pljačkašima?! Kako ga nije sramota da laže kako su stari oci naši, Antonije i Pahomije Veliki, Ilarion i Jeftimije, Simeon Divnogorac i ostali uzori naši monaški, imali sela i robove i bogatstva, i da nisu živeli u siromaštvu i krajnjoj oskudici?! Zar ga nije sramota pred Jevanđeljem i pred samim Gospodom našim Isusom Hristom, koji od nas traži da rasprodamo sve svoje imanje, i podelimo ga siromasima?! Naravno da ga nije sramota, dostojnog učenika svog duhovnog oca, onog Pafnutija Borovskog, koga u svece gura, a koji je od ljubavi poznavao samo ljubav prema moći i bogatstvu, koji je svoje monahe tukao i psovao, na pravdi Boga i bez ikakvog razloga, sem ako kao razlog ne uvažimo njegovu grubu prirodu i neosetljivo srce. Kakav svetac, takav i tropar, kakav učitelj, takav i učenik, koji sada svoje kuso znanje nameće ruskom monaštvu, Saboru na čelu sa knezom moskovskim, i celoj Crkvi Hristovoj! Batinaši i neznalice, a ne sveci, stajaće ispred ruskog naroda oči u oči sa Bogom! I šta će im Bog na to reći?”…

Nesticatelji, koji su velikog kneza nagovarali da crkvi zabrani posedovanje sela i zemljišta, imali su za kratko kneževu podršku, jer je i njemu već bezumni rast crkvenih poseda predstavljao nož pod grlom, budući da se državna i vojna služba u Rusiji oduvek plaćala zemljom, a usled širenja crkvenih teritorija skoro da više nije bilo slobodne zemlje (ali se gosudar uskoro uplašio Božje kazne kojom su mu zapretili kad je bilo reči da se od manastira oduzmu sela – manastirska imovina je Božija imovina, rekli su mu, i ko je otuđuje, Bogu otima – i prešao na drugu stranu). Kada je Josif uspeo da ubedi kneza kako mu zbog pitanja manastirskih sela preti oganj pakleni, nesticatelji su iz zvaničnog ruskog crkvenog života, posle kraće borbe na saborima, silom izbrisani (što je podrazumevalo i rasturanje njihovih manastira i spaljivanje njihovih spisa, baš kao što je na krilima nadahnuća Josif i predvideo, a u nekim slučajevima, kao Vasijana Patrikejeva i Maksima Grka, pod izgovorom borbe protiv jeresi, njihovo pisanje im je donelo doživotnu robiju ili smaknuće). Tako je rusko monaštvo najzad “izabralo kojim će putem ići kroz istoriju”. Uz novac i imanja prirodno je išla i moć (što ni najmanje nije značilo da su u “josifljanskim” manastirima svi živeli dobro i komotno, pa čak ni da su svi manastiri bili bogati, nego samo to da su bogato živeli neki monasi, oni koji su dolazeći u manastir sa sobom donosili basnoslovne “uloge” u srebru i zemljištima). Manastirski su ekonomi naučili da žive sa ispruženom rukom, pa ne samo to, nego da stalno izmišljaju nove i nove načine da odobrovolje “blagodetelje” i priklone ih ka drešenju kese. “Oduvek”, a od vremena potpune prevlasti ideja i ideologije Josifa Volockog u još većoj meri, ruski su monasi bili inventivni u nagovaranju bogatih i siromašnih da im sve svoje zemaljske terete sa kojima se ne može ući u Carstvo Nebesko predaju, poklone, zaveštaju. Od poklanjanja svog bogatstva, govorili su, čovek ima dvostruku korist: oslobađa se onoga što ga najviše sputava i sa čim se ne može provući kroz iglene uši, a ništa ne gubi, nego vrši unosnu trgovinu, jer za prolazno i truležno blago – kupuje večno Carstvo, večno blaženstvo. Usput su vešto slikali paklene muke onih koji se na vreme nisu pobrinuli da olakšaju teret svojoj duši. I u tom svom zastrašivačko-ubeđivačkom naporu krstarili su Rusijom, uzduž i popreko, u velikom broju. Postali su bili deo ruskog pejzaža, vekovima sa njim stopljeni. I ljudi su se bili na njih navikli, kao što su i monasi bili navikli na takvo svoje mesto u društvu. Naravno, ništa živo ne miruje, ništa nije zauvek oblikovano i zamrznuto, sve se menja i preobražava, pa tako i rusko monaštvo nije moglo ostati pri onih nekoliko oblika (to jest pravih kasti, koje su u manastiru imale različito bogate trpeze – jedni prekomorska vina i ribe, drugi tanak kvas, heljdu i ječmenu kašu, i različitu odeću – jedni krznene bunde, drugi kapute od kostreti, a sve u zavisnosti od toga koliko su sa sobom doneli novca, sela i njiva, šuma i pašnjaka) koje mu je u svom “ustavu” propisao Josif Volocki, koji je manastirske žitelje svrstao u samo tri monaške kaste, i nekoliko konkretnih zvanja ili “poslušanja”. (Zabeležen je slučaj pobune ovih bogatih monaha protiv samog Josifa, kada je za vreme opšte oskudice presušila i manastirska blagajna, pa je i “monasima prve klase” deljena obična hrana.) Ako bismo “josifljanstvo” mogli da definišemo kao misionarsko monaštvo, ta misija se tokom vekova razrasla u povelik i širok grm, čitavo stablo, a na ovom je raslo mnogo i različitih plodova. I nisu svi ti plodovi bili podjednako poželjni, kao što ni sve svrhe nisu zauvek i isključivo bile vezane sa tim oblicima sticanja. Delanje stvara naviku, a navika se u jednom trenutku osamostali, počne da živi svojim životom, postane neka vrsta svrhe za sebe. I tako su se u ruskom monaštvu tokom vekova sve više oblikovali, a u devetnaestom veku vidno projavili “josifljani” koji više nisu ni razmišljali zašto traže milostinju: prosto su je tražili i od nje živeli. O, kad bi se sve na tome i završilo. Kako bi ih u tom njihovom hristoprodavstvu (na kraju krajeva, zašto da ne upotrebimo reč koja se skoro sama nameće, iako će mnogima izgledati preoštra za opis nečega što se dešava u crkvi?) pustili da rade šta hoće, morali su da čine ustupke na nekom drugom planu: crkva, to jest njena, osobito viša hijerarhija, i deo monaštva su postali, pa i to nije bila neka velika novost, sluge države u dosta lošem smislu te reči: sluge koje nisu vršile neku jasno definisanu korisnu službu, ali su zato kadili i slavoslovili toliko, da se kroz dim i galamu moglo pomisliti kako se bez njih ne može. Svoje mesto pod suncem su sticali i branili ulagivanjem “vlast imuščim”. Povlađivanjem težnji ka što apsolutnijoj vlasti. Bavili su se politikom, i u tom bavljenju, svesno ili nesvesno, najpre stavljali Jevanđelje u zagrade. Gurali ga u peti plan. Umesto zahteva da onaj ko hoće da bude prvi, mora svima da služi, uzdigli su princip da svi moraju bespogovorno da služe prvome, i njegovoj kohorti, a da ovi mogu da zaborave i na milosrđe, i na pokajanje, i na skromnost, i na siromaštvo. Deo crkve, onaj privilegovani, valjao se u bogatstvu. Drugi su životarili…

*

Ovo je pisao mladi istoričar i filozof, i ove reči su za crkvu zaista bile teške. Nije se libio da ih napiše, iako je svom dušom voleo tišinu severnih vologodskih skitova i blagu reč njihovih stanovnika, to jest voleo je crkvu u njenim duhovnim vrhuncima. Ali, ljubav za uzvišeno nije mu zatvarala oči kada su u pitanju bile žalosne karikature tog uzvišenog. “Duhovno probuđena” ruska inteligencija je imala oštar osećaj za društvenu pravdu. Samozadovoljstvo presitih, na pogrešan pa i nakaradan način konzervativnih vladika, bolo joj je oči. Tako je dugo željeni “povratak” inteligencije veri, za crkvu ubrzo postao dvosmislen i problematičan, jer pisci i filozofi nisu umeli da ćute; a i za same pisce i filozofe postao je kako izvor nade, tako i izvor iskušenja i frustracija. Vladikama su više nego “probuđeni”, ali kritički raspoloženi inteligenti, odgovarali lakeji, sladunjavi maniristi, svetovni bogoslovi i religiozni pisci sve samih slavopojki zlatnim predanjima i njihovim čuvarima, poput onog uticajnog propagatora “zapretenih svetinja”, kojima je glavna misao bila da je sve u davnini, pa i skoroj prošlosti, bilo čisto i neoporecivo, a sve novo da je plod rušilačke đavolove zavere; uz to se, velikim potezima i sasvim bez distance, ponajmanje kritičke, slikao idilični, dobri i naivni ruski narod, koga truju i razapinju stranci i inorodci, a posebno pripadnici “naroda bogoubice” čiji je prvi i bezmalo jedini istorijski cilj uništiti poslednje neiskvareno hrišćansko carstvo na planeti, a sve zato da bi se konačno otvorila vrata carstvu antihrista. Sa ovakvim jahačima u sedlu, blagorodni tradicionalisti su stvarali blagoslovene i vlastima ugodne “crne stotine” i još crnje hiljade i tme, i vazduh je postajao sve teži, odišući pretnjama, pa ponekad i dimom paljevine i pljačke. Budućem monahu, tek nedavno zaista obraćenom, i zainteresovanom pre svega za veliko čišćenje u sopstvenoj duši, koji je, između ostalog, među piscima i filozofima imao mnogo prijatelja sa bar malo jevrejske krvi (a ni “nove” ideje o socijalnoj pravdi mu nisu bile strane), bile su odvratne horde pogromaša nad kojima su se klatili krstovi i vijorile harugve. Pisao je kako je prva dužnost hrišćanina da se kaje za svoje grehe i propuste, za nedostatak ljubavi prema drugima, da Jevanđelje izričito zahteva da sve što možemo dati zaista i damo onome ko nam traži, umesto da ravnodušno gledamo bedu i glad oko sebe i time podstičemo revolucionare, da je svaki šovinizam besmislen posle onih nadahnutih reči prema kojima “nema više ni Elina ni Judeja”, da se nikakvim nasiljem ne može ostvariti nijedan duhovni cilj, pa da je, prema tome, svaki verski rat contradictio in adjecto, a i uopšte, da je svaki rat sa jevanđeljske tačke gledišta, koja traži da “ljubimo svoje neprijatelje”, neprihvatljiv, i da je isto toliko neprihvatljivo svako nasilje većine nad manjinom i države nad sopstvenim podanicima, u svakom slučaju, pa naravno i kada je to uzrokovano time što ta manjina ima drugu veru i običaje, ili predstavlja aktivniji deo stanovništa, među sobom solidarniji, pa zato i uspešniji od drugih. Ovi tekstovi su izazvali nedoumicu kod njegovih crkvenih prijatelja. Ti prijatelji nisu baš mogli da kažu kako to što on zastupa nije hrišćanstvo, i kako nije zasnovano na Jevanđelju, ali su dodavali kako je to “neispunjivi maksimalizam”, i kako se time unapred priznaje poraz pred svakim ovozemaljskim neprijateljem. “Ne može se biti dobar u carstvu zverova.” “Jevanđelje nije pisano za ljude kakvi su naši neprijatelji; sa njima treba po njihovom: oko za oko, glavu za glavu.” Budući monah je o tome imao svoje mišljenje: sam Bog je svojim neprijateljima oprostio, pa zar da nama prepušta da se sa njima obračunavamo pogromima i pljačkanjem. Da, pisao je, upravo je ljubav prema drugima i drukčijima, a ponajviše prema neprijateljima, jedini koliko-toliko racionalni kriterijum na osnovu koga znamo da li smo ili nismo stekli Duha Svetoga. Svako drugo pravoslavlje, koje se ograničava na ljubav prema svojima i sebi sličnima, “razbojničko je pravoslavlje”, jer se ljubav prema rodbini i prijateljima, prema “svojima”, može naći i među razbojnicima, čime oni ne prestaju da budu to što jesu, a za takvu ljubav Duh Sveti uopšte nije neophodan. Isti je slučaj i sa svakim nacionalizmom: on buja na krvnim, a ne na duhovnim vezama. Crkva se najviše i najbrže širila svetom dok se nasilju nije suprotstavljala nasiljem, a ne kada je počela da prodire ognjem i mačem. Pravoslavlje je “vera srca”, a ne sredstvo za ukrepljenje nacionalnog i političkog identiteta, govorio je, i pokušavao da tu svoju “veru srca” živi u crkvi, takvoj kakva je, svestan da nikada ništa i nije bilo idealno čisto, i da bez te iste crkve, ma kako srasle sa državom i njenim institucijama, ne bi bilo ni načina da se kroz hiljaduleća pronese ta i takva njegova vera, koju sigurno nije on izmislio, nego ju je pronašao u crkvenoj tradiciji. Strasti? Naravno, video je i on sam, da je svađalačka groznica koju je osećao ponekad i pri samom pogledu na jarke boje svilenih postava mantija, na teške rubinima opervažene naprsne krstove i vladičanske panagije, skoro odvratnost pri susretu sa troslojnim podvaljcima i u salo utopljenim lukavim očicama – da je sve to preterano i čak pogubno. Uviđao je i da žar njegovih članaka u odbranu “autentičnog” hrišćanstva, kako ih je sam sebi predstavljao, ne odgovara položaju žutokljunca, u kome je sam bio, a i da je smešan, pa i besmislen, taj žar, ako se pomisli protiv kakve je vekovne institucije uperen. Taj žar je na momente možda i mogao biti opravdan, ali se već u sledećem trenutku rasipao pred licem stotina i hiljada ruskih svetaca koji su blistali u mraku i dimu ruske istorije ne uprkos, nego baš zahvaljujući crkvi, iako je u toj crkvi oduvek bilo i politikanata, i licemera, i opsednutih demonima vlasti i bogatstva. Video je on kuda srlja svojim besom i cinizmom, ali je strast bila jača. Pa i pomagača u tom srljanju mu nije nedostajalo.

Ni mondena atmosfera “religiozno-filozofskih” kružoka (ovo je bio naziv pod kojim su se odvijale diskusije i okupljanja, gotovo lozinka novog pokreta, sintagma koja je neke oduševljavala, a druge u najmanju ruku nervirala), međutim, nije mogla da zadovolji mnoge od njihovih učesnika. Među ovima i junaka naše pripovesti. Filozofske istine o Bogu su tražile da se pretvore u krv i meso, u intenzivno približavanje Gospodu, gde više nije bilo mesta za puke filozofske apstrakcije, tim pre, što se ne retko videlo da je glavni cilj tih apstrakcija bio da zablista nečiji um i da se izvede što više i što težih intelektualnih akrobacija. Nije bio samo naš junak razočaran tom gimnastikom. U tadašnjim ruskim manastirima bilo je mnogo mlađih inteligenata koji su svoja duhovna traganja započeli u kružocima, a produžili ogrnuvši rasu, zaboravivši na sujetu ovog sveta i utonuvši u potpunu anonimnost, zagnjurivši svoja čista i visoka čela u manastirsku prašinu i zaboravivši da su ikada išta znali pred ljudima.

Budući monah Naum je tražio čak i nešto više od toga (ili manje, zavisi iz kog ugla gledamo ako prihvatimo da je krajnja prostota i “neznanje pred mudrima ovoga sveta” – jedan od vrhunaca duhovnog rasta). Svetski obrazovan, u trenutku kada su se kod njega probudila duhovna interesovanja, poželeo je i duhovna znanja, takva koja će moći da upotrebi ne da bi zablistao u javnoj raspravi, nego onda kada se “povuče u podrum svoje duše, na molitvu”. Samostalno čitanje mu nije bilo dovoljno, pa je pokušao da sledi kurseve na duhovnoj akademiji, kako u Rusiji nazivaju teološki fakultet. Od prvog dana je naišao na teškoće. Nikako se nije mogao prilagoditi shvatanjima i ponašanju drugih slušalaca. Ta bio je od njih toliko stariji! Sem toga, većina njih je svoje studije razumela u najprostijem esnafskom ključu: kao sredstvo da se dođe do zaposlenja, i to ne do posnog svakodnevnog komada hleba, nego do mirisnog prazničnog kolača (uskoro se, za vreme revolucije, pokazalo kakve su bile aspiracije nekih mladih bogoslova i čemu su bile usmerene njihove pomisli: tako su ruske bogoslovije, pored mnogih mučenika za veru, vaspitale i nebrojene revolucionare, od kojih je najčuveniji, ali daleko ne usamljen, bio bogoslov Džugašvili). Zbog takvih su se slušalaca predavanja slušala jednim uvom, ili, što je bilo još gore, uz slabo skrivanu opoziciju i sprdanje, što je Vjačeslava ponekad dovodilo do očajanja. Pa ni način predavanja više nije prihvatao tako lako – bila su to predavanja, prirodno, prilagođena znanjima i shvatanjima studenata, mršavim čak i pod pretpostavkom da su ti studenti bili marljivi i pažljivi slušaoci – a ne potrebama jednog profesora literature, iako mlađeg, ali već iskusnog i oprobanog mislioca, naviknutog na slobodno odmeravanje različitih argumenata. Ipak, najbeznadežnije od svega je bilo to što akademsko obrazovanje namenjeno budućim sveštenicima, ili katehetama i crkvenim administratorima, pa dakle zasićeno kanonskim pravom, beskonačnim začkoljicama bogoslužbenog ustava i sholastičkim savetima kako da čobanin ukroti zaobadalo stado, nije pružalo, nije ni imalo za cilj da pruži, ono što je njemu najviše trebalo: temelje duhovnog života. Znao je da tom duhovnom životu kakav je tražio i nije mesto u školama, da postoje mesta koja su upravo tome posvećena i ljudi koji se ničim drugim ne bave. Pridružiti im se, dakle?

Za odlazak u manastir, njegovih trideset pet godina su već bile popriličan teret. I njegova dotadašnja znanja, kao i javna delatnost, veze koje je imao u ruskom društvu i u ruskoj crkvi, pre su bili teret nego olakšica. To je bio jedan od razloga da umesto manastira u Rusiji, izabere atonski skit (ustvari keliju, ali neke ruske kelije su krajem devetnaestog veka na Atosu narasle toliko, da su bile veće i od manastira, a kamoli od zajednica koje su se tradicionalno nazivale skitovima, pa pošto su uz to imale i opštežiteljne tipike, ovde ćemo napraviti kompromis i keliju nazivati skitom), gde ga manje poznaju i gde će, po njegovom mišljenju, u punom miru moći da se preda onome za čim žudi njegova duša. Sveta Gora, slušao je, udeo je neba na zemlji, poluostrvo gde je čitav život usredsređen na misao o Bogu i na napor da se monasi, ugledajući se na anđele, Bogu približe i upodobe. Stoga tu svaki početnik s pravom očekuje da će najlakše promeniti način života, jer na Svetoj Gori ima najmanje toga za šta se stare navike mogu vezati i držati.

Ne, po svemu sudeći, njegova želja da ode u monahe, i to ne u Rusiji, nego na udaljeno i od sveta zatvoreno tursko poluostrvo, nije bila izazvana ljubavnim jadima, na šta su namigivali oni koji od svega žele da sebi naprave predmet podsmeha i jeftine zabave. Bila je i ozbiljnije utemeljena i dugo je sazrevala. Sigurno da nije počeo da posećuje religiozno-filozofske kružoke da bi pobegao od neveste. Ni na predavanja u duhovnoj akademiji nije išao zbog toga. Ako je od nečega pobegao, pobegao je od olakog i ponekad sasvim površnog shavatanja duhovnog života koje je često bolo oči na sastancima kružoka; pobegao je i od akademske suvoće i formalizma i obezličavanja crkvenog života, koji su od teologa pravili birokrate, a od sveštenika upravljače crkvenim kućanstvom, u neprestanoj potrazi za prilozima i darodavcima. A ovo dvoje, birokratija i stalna trka za novcem, bile su nesumnjivo među najizrazitijim crtama ruskog crkvenog života na prelomu stoleća. Od toga su neki bežali u revolucionare, a drugi, ređi, u pustinjake.