Odzvanjanje

 

Otvara se nebo da propusti slap;

slap odnosi nemile krhotine neuspeha.

Uspehom se liče oni bezlični, zemaljski.

 

Višnjih voda kamen otapa silina.

Nedoličje neprebolno nesvršenih dela

progutaće sveutešna bogomdana tmina.

 

Objava: da tama nadvisuje svetlost.

Snishodi pobednički, pred neutešnim presmela

tišina – prahom skrhanog svetionika.

 

Neutažne tmuše punina sad je cela:

poslednji ponire u zaborava svetost

sveli podvig nejakoga podvižnika…

 

Odzvanjanje II

 

…I utihnu sablast.

Sablažnjivo ustuknu – i kriknuh.

Sravnjeni sa zemljom su nebesni vidici.

 

Balansirah na litici i činih je svetom.

Posprdno me satirahu oni – putnici po širokoj ravnici.

 

I padoh. Obori me obmana maglenog vidika.

Jasno rudi zora.

Moja glava u udobnoj travi

tugaljivo gleda gde u mikroskopu rosne kapi

stoji neka zvezda nad ponorom,

neki mesec neumorno sjaji,

neka sazvežđa se kuju,

a poslednjoj zori naloženo je da sobom noć zataji…

 

U svakoj kapi po jedan obasjani ponor

ponire u besjaj nepovrata.

Svetilima noći zaborav dostaje,

Svevišnjeg je Dneva, zaslepljujućeg, sva vlast.

Utihnuh, i ustuknu sablast.

 

Klonuće

 

Prozvanom mi isprva pripisan je poziv

na dvoboj u kom oštrini valja biti voljan.

Naizgled mačevalac, prozvan da uskliknem odziv,

ja oklopa nemam; sebi samom štit sam preprobojan.

 

Imenitelj me naimeni: Vojnik. Misli –

jedino sam voljan vojevati,

a oštrica mog mača odzivom ne iskri.

Ne vidi, bojnik, da odveć sam bolan bojevati.

Ja sam samo Voljnik, i ja boje bistrim,

mač nosim tek da njime precizno izvajam

hram bezbojnog nebojišta, neoštro naslućen.

Raznobojnom bojištu nikad ne beh valjan;

pred dvobojem – bolnik, ja iskrim klonućem.

 

Dvobojnom dvoseklošću oboji me mač koji ne znam da isučem.

Ne uskliknuh, a ne kanim čak ni gorki plač – nenapadnut padam.

Neizmirnom težnjom za mirom sam izmučen.

Jer ne volim bojevati, od sebe sam svladan.

 

Ogledanje

 

Gde je granica između dva neba?

Ne kani se horizont obznaniti noći.

Da li je besvest između dve svesti?

 

Stojiš u ravni,

a nasuprot mi.

Odgovaram, a ne čujem da pitaš.

 

U mojim očima se čitaš.

Izdišem skladno tvoj uzburkani dah.

Izričem te: u tvojoj ćutnji-

mrak. Ja sam svetionik –

obuimam te svetlom, dok

netragom jezdiš, plah.

 

Onom hodu zvezda želiš na čast,

ali – okov traži ovekovečenja.

Savladaj prvo nad sobom vlast.

 

Nazirem te nadomak rujnih ozarenja:

sedmodnevom mučen, decenijom,

i vekom, grliš svoju noć – kao spas.

 

Isijavam titrave iskre tvoje zore-

nagoveštaj što ćeš ti da dozreš.

Kreni najzad sopstvenom avenijom,

usudi se pod zvezdama da maglu prozreš-

uskoro će čas, pred vremenom smelost.

Upri se da doznaš nadmoć trenutka

pred celom decenijom.

 

*

 

Nema granice između dva neba;

u pregršt zvezda rasut horizont.

Između dve svesti – ničeg.

Ogledala su lažne opne

što dva sveta u jedan vuku.

Prepletene noći nepobitno liče.

 

Sad smo zora-

dan je sebi neznan.

Eto nas, gde, raširenih ruku,

u zagrljaj dočekujemo bezdan.

 

Sumnja

 

Noći protkane su slutnjom

težnji onostranih.

Moj san je odraz

Đavolovih nesanica.

Mesto lica

vetar miluje

neznano naličje.

 

Vazda umoran je duh, i napet,

nad sopstvenom čistotom zabrinut.

Preki san, što ne traje ni minut

celodnevnih sumnji uzročnik je,

i ne da glavi klonuti u bezdan

mirnih, mračnih sati,

u nigdinu.

 

I ne znam da l’ je živo

što u sebi želim da umorim,

što misao navodi na neznan put.

Bezbedno utvrđene

sve istine danje

snom sporim.

 

I možda moje samosvesno biće

kroz san živi svoju skritu ćud.

Posve jasna, neželjena slika-

da l’ je strah od bludi,

il’ je sâma blud?