Najnovejši prispevki
Kategorije
Arhiv
Drugi Balkan
Reč simptom, u svim svojim (ili bar nekim od njih) višestruko isprepletenim registrima značenja, upućuje na nešto u osnovi nepriznato, na nešto nepoznato, potisnuto, tačnije na nešto što je (sa stanovišta svesnog subjekta) manje ili više doživljeno kao hostilno, intruzivno, kao zazorno, te, samim tim, kao nešto manje ili više povredljivo za narcizam subjekta.
Biću konkretan: Balkan je simptom. Simptom Evrope. Simptom Evrope – prosvećene Evrope, Evrope blagostanja i prosperiteta, Evrope ljudskih prava, jednom rečju nove Evrope – Evrope koja, naizgled, tako mnogo drži do sebe, do svoje savesti i do svog moralnog lika, do svojih institucija i do svoje kulture, a koja, opet, praktično istovremeno, previđa nešto za nju samu (za njen opstanak i za njenu budućnost, koja bi, valjda, trebala biti bolja, srećnija, ili makar mirnija u onosu na svoju prošlost) tako bitno. O čemu je reč?
Evropa danas – kao uostalom i Evropa uvek – ima svoje velike priče, svoju metafiziku, svoju ideologiju i svoju demagogiju. Vreme teče, stvari se odvijaju. Ljudi žive svoje živote, deca se rađaju, starci umiru. Cveće cveta. Na prvi pogled, sve je u redu. To je želja evropskog čoveka: da sve bude u redu, da sve bude izvesno. Pacifikovano. Uokvireno. Da sve bude u redu a da on (evropski čovek) bude taj koji će ovladati tim istim redom. Zato je evropski san, san o moći i o izvesnosti. O tome nam govori i (uslovno rečeno) religioznost evropskog čoveka – genealogija njegovih verovanja i njegove običajnosti – te njegova sklonost nauci. To je temeljni fantazam evropske kulture – fantazam svih fantazama evropskog čoveka – fantazam izvesnosti, sveopšte izvesnosti, fantazam moći. Jer, gde je izvesnost tu je i moć, a gde je moć tu je i podčinjenost svake drugosti i različitosti objedinjujućem jednom te iste izvesnosti i moći. U ime tog fantazma sve se pri-viđa kao izvesno. Kao opravdano. Postoje priče koje su tu zato da bi svu stvarnost, ma kakva ona bila, učinili prihvatljivijom običnom čoveku, konzumentu simulakruma izvesnosti. Da bi on bio miran, da bi mogao biti živ, srećan i namiren, jednom rečju – pacifikovan, svaka disonantnost mora biti isključena. Logika tog isključenja, te pacifikacije drugosti, je logika simulakruma, logika žrtve, logika prljavih ruku.
Neka mi bude oprošteno, namerno ću pervertirati jednu Hajdegerovu reč. Hajdeger kaže Ge-stell. To njegovo Ge-stell je po-stav. Svemu utemeljujuća, ontološka po-stavka stvarnosti. Ontološki konstrukt poretka bića od strane praktički aktivnog, u-obražavajućeg, bivstvujućeg. Doba moderniteta Hajdeger će imenovati kao die Zeit des Weltbildes, kao doba slike sveta. Svet je u funkciji slike, ne obrnuto. Slika konstituiše svet, ona ga podupire, dominira, daje mu osnov, uporište, smisao i razlog postojanja. Gestell evropskog čoveka današnjice je derivat (uistinu strastan derivat) njegove želje za isključenjem razlike. To je najintimniji nerv njegove apoteoze sopstvene (u odnosu na svaku drugost apsolutno isključive) slike sveta.
Vavilonska kula našeg geografskog staništa, a to je stara dobra Evropa, puna je (nažalost bojim se praznih) priča o razlikama, o drugosti i o drugom. Ipak, bojim se, mnogo je tu praznih priča, mnogo pukog manirizma i najobičnijeg pomodarstva. Tamo gde vlada fantazam, tamo nema razlike, tu ne može biti nikakve realne drugosti, nikakvog dijaloga. Ono što je dopušteno samo je simulacija dijaloga, simulacija drugosti. Sve je izvesno – masa potrošača i beslovesnih konzumenata svega i svačega što se kao proizvod nudi na sveopštopj evropskoj pijaci napokon je umirena, sita i zadovoljna – a cena mora biti plaćena. Ako sve mora biti izvesno (a vodeli smo da mora, svaka nas ideologija iznova uverava da je tako), mnogo toga mora biti mrtvo, amputirano, dezinvestirano i derealizovano. Takva je, znači, naša Evropa, kolevka filosofa i diktatora, rodno mesto prosvećenosti i totalitarizma. Žrtava je mnogo. Zbunjenosti je još više. Svakim danom sve više narastajuća (a pri tom sve manje i manje kontrolisana) mreža virtualnih puteva sve više liči na bespuće. Na ne-biće. To je nešto za šta se ne možete uhvatiti, možete uživati samo u pogledu i to je sve. Pokušate li nešto više, propašćete. Odgovorni su svi, čak i oni koji se na prvi mah ne osećaju odgovornim.
Evropa danas kupa se u sopstvenim fantazmima. Sve je izvesno, dovoljno je pročitati novine, dovoljno je pogledati televiziju. Ono što se događa je narcizam, nekritička slepljenost sa imaginarnim drugim. Sa sopstvenom narcističkom slikom, sa fantazmom. Tu je sve, na drugom mestu je ništa. Ništa i niko. Tamo je ne-stvarnost, tamo su ne-ljudi. Čak i ako im se prizna da su živi, oni mogu biti samo divljaci. Ljudi ne… Postoje mehanizmi, postoje načini, postoje poluge moći… I što je najvažnije, postoji ideologija. Postoje uhodane sheme i mreže razmena smisla i moći. Potrebno je samo povlačiti odgovarajuće (na stranu pitanje za koga su oni, ti potezi, zapravo odgovarajući) poteze. Treba biti pragmatičan, delati utilitarno. Pragmatično. Sve drugo manje je bitno. Operacione sheme su najčešće do krajnosti svedene. Gotovo su isprazne, holivudski naivne. Na delu je prosta binarna logika – jedni su dobri, drugi su zli, sa jednima se identifikujemo, na druge projektujemo sopstveno neprepoznato zlo – pred nama je banalni pragmatizam ideologije, koja ne želi znati nizašta drugo do isključivo za sebe. U to ime čoveku se sve prikazuje kao izvesno, izvestan je čak i Balkan, zločesti Balkan, ludi Balkan. Izvesni su čak i mahniti Balkanci, njihov primitivizam i njihova (usuđujem se reći) upotrebna vrednost. Ceo svet je jedna velika pijaca, Balkan je mesto na kojem se Evropa rasprodaje u bescenje. Pitanje je samo kome? Jedno je civilizacija – to svi valjda znaju – drugo su ti ljudi divlji, ti Balkanci, ljudi skloni ratovanju i nekakvom (za njih same u osnovi tako poražavajuće autodedstruktivnom) ludovanju. Izvesno je, najkraće rečeno, upravo sve, sve bez izuzetka, a to znači i izvesno je i ono što jeste i ono što nije. I ono što može biti i ono što ne može biti. I ono što treba da bude, i ono nepoželjno, prokazano, ono što treba izopštiti. Izolovati.
Svaka ideologija je san, san koji pretenduje na metafizičku dominaciju svetom. Zato postoje simulakrumi. Zato ljudi tako strasno uživaju u njima, zato im se tako nekritički prepuštaju. Uzimaju nam dušu, za uzvrat nam daju (naravno, još jednom podvlačim, fantazmatski) privid izvesnosti. Otud sva moguća totalitarnost careva od ovog sveta. Događa se vreme, istorijsko vreme. Tok vremena. Pričaju se priče, velike teorije. Papir trpi sve. Akademski diskurs cveta, tu je beletristika, tu je senzacionalistička žurnalistika. Evropa priča o postmoderni, na Balkanu ona se događa. Setite se Ničea: ” mi nemamo istinu”, svi su raniji ljudi “imali neku istinu, svi, čak i skeptici”. Evropa danas nema istinu, izgubila je. Izgubila je ona i svoj identitet, svoj nekad prepoznatljivi duhovni lik. Tu su samo simulakrumi i tu je simptom, simptom zvani Balkan. Mnoge hvata vrtoglavica, ima i panike. Ono što cveta je nečasna trgovina i hipertrofirana glupost, pomanjkanje ukusa i smisla za dobro i za lepo. Samorefleksivna i, pre svega, odgovorna umnost je u defanzivi. Gotovo da se ne čuje. Na sceni su razni opskuranti i prevaranti, ljudi bez lica i bez časti.
Rubna područja zone simulakruma zaposeda realno. Realno shvaćeno kao ono opasno, ono zazorno, ono preteće. Na delu je neka zbilja čudna fermentacija, neko previranje (na momente čak opsceno mešanje) sirove snage i jedne, makar formalno, visoko sofisticirane tehnologije. Stvoren je novi jezik, jezik simulakjruma. Kategorija slike izgubila je svoj nekad zagarantovani okvir, prelila se preko granica simboličkog poretka. Realno je proključalo. Informacije cirkulišu. Vest je važnija od činjenice… Može li ih iko sve obraditi? Slike se smenjuju, često opscene slike, slike raskomadanih leševa, uplakane dece i njihovih izbezumljenih majki. Subjekt je zasut… Mnogo toga ružnoga je oko nas. Balkan je samo simptom. Simptom koji treba shvatiti kao opomenu. Kao možda poslednje upozorenje dragog Boga.
Balkan je mrak Evrope. Simptomatični mrak Evrope. Mesto zla i pometnje, mesto zabune, laži i greha. Mesto na kojem je pala krv… Nemojmo se zavaravati, na delu su zbilja iracionalne sile i patološka (mirne duše možemo reći i perverzna) racionalnost. Niko nije nevin. Niko pa ni tobože uzdržani, apotekarski čisti, cogito zapadnog posmatrača. Ne možete uživati u ludilu, ne možete se okoristiti ludilom, a da i sami (negde) niste ludi. Možda čak i luđi… Balkan je (danas) mesto ozbiljne krize same najintimnije teleologije evropskog čoveka i evropskog društva. Sama ideja kulture dovedena je u pitanje. Balkan je sramota Evrope. Topovi su, bar za sada, utihnuli. Vreme je da se zabrinemo… Da počnemo da mislimo. Da se konačno jednom za svagda uozbiljimo. Jer, plaši me ono što je još Frojd, svojevremeno, imenovao izrazom Wiederholungszwang – tj. prisila ponavljanja. Ne smem ni da pomislim šta nas sve još čeka, ako iz ovoga što nam se desilo ne izvučemo pouku.
Postoje ogledala i ogledala. Balkan, kao ogledalo Evrope, daleko od toga da je neko umilno (rafiniranom narcizmu poželjno) ogledalo. Naprotiv. Kada se dogodi realno, tu svaka priča prestaje. Nije lako povratiti izgubljenu ravnotežu. Dugo vremena moguće je samo naklapanje onih ikoji bi zapravo trebalo da ćute. Zasuti smo praznim rečima. Pune reči su izgubljene, simbolički predak je napuko. Ljudi su u šoku. Tamo gde se dogodi krv, tamo gde je smrt, tamo gde su i svi mogući oblici divljaštva i atavističke raspamećenosti međusobno zavađenih (narcizmom napumpanih) očajnika, tamo nema mesta priči. Teoriji. Kolo vode fantazmi, htoničke sile ljudske duše. Mrak. Balkan je mesto propasti priče, priče o Evropi. Mesto propasti velike sage i velikih snova… Stvari su se, naprosto, otele kontroli. Duh je izašao iz boce. Povratka na prethodno nema, a teško da danas iko sa sigurnošću može reći kamo nam se valja uputiti.
To je Balkan danas. To je Evropa danas. Da li je moguće nešto Drugo? Da li je moguć Drugi Balkan? Da li je moguća Druga Evropa?
Situacija u kojoj se nalazimo bitno karakteriše to što je, usuđujem se reći, bez paradigme. Sudbina je htela da se upravo nama zalomi da svoje živote u ovom svetu proživimo u periodu jedne (u najdubljem mogućem ontološkom smislu rečeno) nove deobe karata. Na stranu svaka moguća demagogija. Niko, zapravo, ne zna šta se događa. Niko, baš niko. A opet, u svakom slučaju, nešto se događa. Nešto vrlo bitno. Nešto za mnoge, nažalost, kobno. Regresija na starije – svojevremeno funkcionalne, a danas gotovo sasvim obespredmećene – oblike konsolidovanja sfere simboličkog u domenu ljudskosti neće nam pomoći. U hrišćanskoj Evropi ima tako malo hrišćanstva. Gotovo da ga uopšte i nema… Dodamo li tome činjenicu postojanja Islama – i to činjenicu njegovog postojanja i nadiranja u svom današnjem tako brutalnom i nimalo sublimisanom, gotovo varvarskom, obliku – situacija će postati još složenija.
Muči nas neizvesnost. Bajke nas neće spasti. Evropu danas muči neizvesnost. Tamo gde je neizvesnost dijalog nije moguć. Moguća je samo kakofonija, mržnja i sukob. Balkan je mesto brutalnog proboja neizvesnosti. Na Balkanu Evropi se dogodila neizvesnost. Čarolija je prošla. Posle pijanstva uvek dođe mamurluk. Ostala je hladna realnost. Glavobolja. Neizvesnost koju je teško podneti. Ona umara, na dugi rok ona ubija. Lišava nas ljudskosti… Čini nas kastriranim. Jedna od važnih
stavki u spektru čovekove motivacije predstavlja tendencija njegovog bega od neizvesnosti. To svi činimo. Neko ima toteme, neko ima ideale, ali svi imamo fantazme. Neki od nas žive manje konforno, drugi više, nekima je život lagodniji, drugima je teži, bezperspektivniji i mučniji, no svima je on (ako su iole sposobni da stvari sagledaju onakve kakve jesu) neizvesan. Svedoci smo, a ponekad (bojim se) i nevoljni učesnici, dubokih promena i procesa. Procesa za koje niko od nas ne zna u šta će se na kraju izmetnuti. Temelji evropskog kulturnog (ali i duhovnog) identiteta ozbiljno su uzdrmani, traži se nešto novo, neki novi oslonac… Neka nova priča. Jedni traže nekog drugog boga, drugi traže (ako uopšte i traže) nešto što ni sami ne znaju šta je.
To je Balkan danas u Evropi danas. Balkan danas je simptom Evrope danas. Samo neki krajnje zluradi um time može biti zadovoljan. Sa svetom u kojem živimo nešto suštinski nije u redu. Isto važi i za Evropu i za Balkan. Pitanje je – odnosno, tema je – drugi Balkan? Odgovor je, bojim se, samo jedan: ako neko, zbilja, želi drugi Balkan (a, nadam se, svako od nas to iz nekih svojih razloga želi), taj mora znati da taj isti drugi Balkan neminovno podrazumeva drugu Evropu. Kakva Evropa, takav Balkan.
(*) Besedilo je nastalo za mednarodni simpozij Drugo Balkana (Gorica 2000); vsi prispevki s tega odmevnega simpozija so zbrani v knjigi, ki jo je mogoče naročiti na naslovu dhlede@libero.it.
Drugi Balkan
Reč simptom, u svim svojim (ili bar nekim od njih) višestruko isprepletenim registrima značenja, upućuje na nešto u osnovi nepriznato, na nešto nepoznato, potisnuto, tačnije na nešto što je (sa stanovišta svesnog subjekta) manje ili više doživljeno kao hostilno, intruzivno, kao zazorno, te, samim tim, kao nešto manje ili više povredljivo za narcizam subjekta.
Biću konkretan: Balkan je simptom. Simptom Evrope. Simptom Evrope – prosvećene Evrope, Evrope blagostanja i prosperiteta, Evrope ljudskih prava, jednom rečju nove Evrope – Evrope koja, naizgled, tako mnogo drži do sebe, do svoje savesti i do svog moralnog lika, do svojih institucija i do svoje kulture, a koja, opet, praktično istovremeno, previđa nešto za nju samu (za njen opstanak i za njenu budućnost, koja bi, valjda, trebala biti bolja, srećnija, ili makar mirnija u onosu na svoju prošlost) tako bitno. O čemu je reč?
Evropa danas – kao uostalom i Evropa uvek – ima svoje velike priče, svoju metafiziku, svoju ideologiju i svoju demagogiju. Vreme teče, stvari se odvijaju. Ljudi žive svoje živote, deca se rađaju, starci umiru. Cveće cveta. Na prvi pogled, sve je u redu. To je želja evropskog čoveka: da sve bude u redu, da sve bude izvesno. Pacifikovano. Uokvireno. Da sve bude u redu a da on (evropski čovek) bude taj koji će ovladati tim istim redom. Zato je evropski san, san o moći i o izvesnosti. O tome nam govori i (uslovno rečeno) religioznost evropskog čoveka – genealogija njegovih verovanja i njegove običajnosti – te njegova sklonost nauci. To je temeljni fantazam evropske kulture – fantazam svih fantazama evropskog čoveka – fantazam izvesnosti, sveopšte izvesnosti, fantazam moći. Jer, gde je izvesnost tu je i moć, a gde je moć tu je i podčinjenost svake drugosti i različitosti objedinjujućem jednom te iste izvesnosti i moći. U ime tog fantazma sve se pri-viđa kao izvesno. Kao opravdano. Postoje priče koje su tu zato da bi svu stvarnost, ma kakva ona bila, učinili prihvatljivijom običnom čoveku, konzumentu simulakruma izvesnosti. Da bi on bio miran, da bi mogao biti živ, srećan i namiren, jednom rečju – pacifikovan, svaka disonantnost mora biti isključena. Logika tog isključenja, te pacifikacije drugosti, je logika simulakruma, logika žrtve, logika prljavih ruku.
Neka mi bude oprošteno, namerno ću pervertirati jednu Hajdegerovu reč. Hajdeger kaže Ge-stell. To njegovo Ge-stell je po-stav. Svemu utemeljujuća, ontološka po-stavka stvarnosti. Ontološki konstrukt poretka bića od strane praktički aktivnog, u-obražavajućeg, bivstvujućeg. Doba moderniteta Hajdeger će imenovati kao die Zeit des Weltbildes, kao doba slike sveta. Svet je u funkciji slike, ne obrnuto. Slika konstituiše svet, ona ga podupire, dominira, daje mu osnov, uporište, smisao i razlog postojanja. Gestell evropskog čoveka današnjice je derivat (uistinu strastan derivat) njegove želje za isključenjem razlike. To je najintimniji nerv njegove apoteoze sopstvene (u odnosu na svaku drugost apsolutno isključive) slike sveta.
Vavilonska kula našeg geografskog staništa, a to je stara dobra Evropa, puna je (nažalost bojim se praznih) priča o razlikama, o drugosti i o drugom. Ipak, bojim se, mnogo je tu praznih priča, mnogo pukog manirizma i najobičnijeg pomodarstva. Tamo gde vlada fantazam, tamo nema razlike, tu ne može biti nikakve realne drugosti, nikakvog dijaloga. Ono što je dopušteno samo je simulacija dijaloga, simulacija drugosti. Sve je izvesno – masa potrošača i beslovesnih konzumenata svega i svačega što se kao proizvod nudi na sveopštopj evropskoj pijaci napokon je umirena, sita i zadovoljna – a cena mora biti plaćena. Ako sve mora biti izvesno (a vodeli smo da mora, svaka nas ideologija iznova uverava da je tako), mnogo toga mora biti mrtvo, amputirano, dezinvestirano i derealizovano. Takva je, znači, naša Evropa, kolevka filosofa i diktatora, rodno mesto prosvećenosti i totalitarizma. Žrtava je mnogo. Zbunjenosti je još više. Svakim danom sve više narastajuća (a pri tom sve manje i manje kontrolisana) mreža virtualnih puteva sve više liči na bespuće. Na ne-biće. To je nešto za šta se ne možete uhvatiti, možete uživati samo u pogledu i to je sve. Pokušate li nešto više, propašćete. Odgovorni su svi, čak i oni koji se na prvi mah ne osećaju odgovornim.
Evropa danas kupa se u sopstvenim fantazmima. Sve je izvesno, dovoljno je pročitati novine, dovoljno je pogledati televiziju. Ono što se događa je narcizam, nekritička slepljenost sa imaginarnim drugim. Sa sopstvenom narcističkom slikom, sa fantazmom. Tu je sve, na drugom mestu je ništa. Ništa i niko. Tamo je ne-stvarnost, tamo su ne-ljudi. Čak i ako im se prizna da su živi, oni mogu biti samo divljaci. Ljudi ne… Postoje mehanizmi, postoje načini, postoje poluge moći… I što je najvažnije, postoji ideologija. Postoje uhodane sheme i mreže razmena smisla i moći. Potrebno je samo povlačiti odgovarajuće (na stranu pitanje za koga su oni, ti potezi, zapravo odgovarajući) poteze. Treba biti pragmatičan, delati utilitarno. Pragmatično. Sve drugo manje je bitno. Operacione sheme su najčešće do krajnosti svedene. Gotovo su isprazne, holivudski naivne. Na delu je prosta binarna logika – jedni su dobri, drugi su zli, sa jednima se identifikujemo, na druge projektujemo sopstveno neprepoznato zlo – pred nama je banalni pragmatizam ideologije, koja ne želi znati nizašta drugo do isključivo za sebe. U to ime čoveku se sve prikazuje kao izvesno, izvestan je čak i Balkan, zločesti Balkan, ludi Balkan. Izvesni su čak i mahniti Balkanci, njihov primitivizam i njihova (usuđujem se reći) upotrebna vrednost. Ceo svet je jedna velika pijaca, Balkan je mesto na kojem se Evropa rasprodaje u bescenje. Pitanje je samo kome? Jedno je civilizacija – to svi valjda znaju – drugo su ti ljudi divlji, ti Balkanci, ljudi skloni ratovanju i nekakvom (za njih same u osnovi tako poražavajuće autodedstruktivnom) ludovanju. Izvesno je, najkraće rečeno, upravo sve, sve bez izuzetka, a to znači i izvesno je i ono što jeste i ono što nije. I ono što može biti i ono što ne može biti. I ono što treba da bude, i ono nepoželjno, prokazano, ono što treba izopštiti. Izolovati.
Svaka ideologija je san, san koji pretenduje na metafizičku dominaciju svetom. Zato postoje simulakrumi. Zato ljudi tako strasno uživaju u njima, zato im se tako nekritički prepuštaju. Uzimaju nam dušu, za uzvrat nam daju (naravno, još jednom podvlačim, fantazmatski) privid izvesnosti. Otud sva moguća totalitarnost careva od ovog sveta. Događa se vreme, istorijsko vreme. Tok vremena. Pričaju se priče, velike teorije. Papir trpi sve. Akademski diskurs cveta, tu je beletristika, tu je senzacionalistička žurnalistika. Evropa priča o postmoderni, na Balkanu ona se događa. Setite se Ničea: ” mi nemamo istinu”, svi su raniji ljudi “imali neku istinu, svi, čak i skeptici”. Evropa danas nema istinu, izgubila je. Izgubila je ona i svoj identitet, svoj nekad prepoznatljivi duhovni lik. Tu su samo simulakrumi i tu je simptom, simptom zvani Balkan. Mnoge hvata vrtoglavica, ima i panike. Ono što cveta je nečasna trgovina i hipertrofirana glupost, pomanjkanje ukusa i smisla za dobro i za lepo. Samorefleksivna i, pre svega, odgovorna umnost je u defanzivi. Gotovo da se ne čuje. Na sceni su razni opskuranti i prevaranti, ljudi bez lica i bez časti.
Rubna područja zone simulakruma zaposeda realno. Realno shvaćeno kao ono opasno, ono zazorno, ono preteće. Na delu je neka zbilja čudna fermentacija, neko previranje (na momente čak opsceno mešanje) sirove snage i jedne, makar formalno, visoko sofisticirane tehnologije. Stvoren je novi jezik, jezik simulakjruma. Kategorija slike izgubila je svoj nekad zagarantovani okvir, prelila se preko granica simboličkog poretka. Realno je proključalo. Informacije cirkulišu. Vest je važnija od činjenice… Može li ih iko sve obraditi? Slike se smenjuju, često opscene slike, slike raskomadanih leševa, uplakane dece i njihovih izbezumljenih majki. Subjekt je zasut… Mnogo toga ružnoga je oko nas. Balkan je samo simptom. Simptom koji treba shvatiti kao opomenu. Kao možda poslednje upozorenje dragog Boga.
Balkan je mrak Evrope. Simptomatični mrak Evrope. Mesto zla i pometnje, mesto zabune, laži i greha. Mesto na kojem je pala krv… Nemojmo se zavaravati, na delu su zbilja iracionalne sile i patološka (mirne duše možemo reći i perverzna) racionalnost. Niko nije nevin. Niko pa ni tobože uzdržani, apotekarski čisti, cogito zapadnog posmatrača. Ne možete uživati u ludilu, ne možete se okoristiti ludilom, a da i sami (negde) niste ludi. Možda čak i luđi… Balkan je (danas) mesto ozbiljne krize same najintimnije teleologije evropskog čoveka i evropskog društva. Sama ideja kulture dovedena je u pitanje. Balkan je sramota Evrope. Topovi su, bar za sada, utihnuli. Vreme je da se zabrinemo… Da počnemo da mislimo. Da se konačno jednom za svagda uozbiljimo. Jer, plaši me ono što je još Frojd, svojevremeno, imenovao izrazom Wiederholungszwang – tj. prisila ponavljanja. Ne smem ni da pomislim šta nas sve još čeka, ako iz ovoga što nam se desilo ne izvučemo pouku.
Postoje ogledala i ogledala. Balkan, kao ogledalo Evrope, daleko od toga da je neko umilno (rafiniranom narcizmu poželjno) ogledalo. Naprotiv. Kada se dogodi realno, tu svaka priča prestaje. Nije lako povratiti izgubljenu ravnotežu. Dugo vremena moguće je samo naklapanje onih ikoji bi zapravo trebalo da ćute. Zasuti smo praznim rečima. Pune reči su izgubljene, simbolički predak je napuko. Ljudi su u šoku. Tamo gde se dogodi krv, tamo gde je smrt, tamo gde su i svi mogući oblici divljaštva i atavističke raspamećenosti međusobno zavađenih (narcizmom napumpanih) očajnika, tamo nema mesta priči. Teoriji. Kolo vode fantazmi, htoničke sile ljudske duše. Mrak. Balkan je mesto propasti priče, priče o Evropi. Mesto propasti velike sage i velikih snova… Stvari su se, naprosto, otele kontroli. Duh je izašao iz boce. Povratka na prethodno nema, a teško da danas iko sa sigurnošću može reći kamo nam se valja uputiti.
To je Balkan danas. To je Evropa danas. Da li je moguće nešto Drugo? Da li je moguć Drugi Balkan? Da li je moguća Druga Evropa?
Situacija u kojoj se nalazimo bitno karakteriše to što je, usuđujem se reći, bez paradigme. Sudbina je htela da se upravo nama zalomi da svoje živote u ovom svetu proživimo u periodu jedne (u najdubljem mogućem ontološkom smislu rečeno) nove deobe karata. Na stranu svaka moguća demagogija. Niko, zapravo, ne zna šta se događa. Niko, baš niko. A opet, u svakom slučaju, nešto se događa. Nešto vrlo bitno. Nešto za mnoge, nažalost, kobno. Regresija na starije – svojevremeno funkcionalne, a danas gotovo sasvim obespredmećene – oblike konsolidovanja sfere simboličkog u domenu ljudskosti neće nam pomoći. U hrišćanskoj Evropi ima tako malo hrišćanstva. Gotovo da ga uopšte i nema… Dodamo li tome činjenicu postojanja Islama – i to činjenicu njegovog postojanja i nadiranja u svom današnjem tako brutalnom i nimalo sublimisanom, gotovo varvarskom, obliku – situacija će postati još složenija.
Muči nas neizvesnost. Bajke nas neće spasti. Evropu danas muči neizvesnost. Tamo gde je neizvesnost dijalog nije moguć. Moguća je samo kakofonija, mržnja i sukob. Balkan je mesto brutalnog proboja neizvesnosti. Na Balkanu Evropi se dogodila neizvesnost. Čarolija je prošla. Posle pijanstva uvek dođe mamurluk. Ostala je hladna realnost. Glavobolja. Neizvesnost koju je teško podneti. Ona umara, na dugi rok ona ubija. Lišava nas ljudskosti… Čini nas kastriranim. Jedna od važnih
stavki u spektru čovekove motivacije predstavlja tendencija njegovog bega od neizvesnosti. To svi činimo. Neko ima toteme, neko ima ideale, ali svi imamo fantazme. Neki od nas žive manje konforno, drugi više, nekima je život lagodniji, drugima je teži, bezperspektivniji i mučniji, no svima je on (ako su iole sposobni da stvari sagledaju onakve kakve jesu) neizvesan. Svedoci smo, a ponekad (bojim se) i nevoljni učesnici, dubokih promena i procesa. Procesa za koje niko od nas ne zna u šta će se na kraju izmetnuti. Temelji evropskog kulturnog (ali i duhovnog) identiteta ozbiljno su uzdrmani, traži se nešto novo, neki novi oslonac… Neka nova priča. Jedni traže nekog drugog boga, drugi traže (ako uopšte i traže) nešto što ni sami ne znaju šta je.
To je Balkan danas u Evropi danas. Balkan danas je simptom Evrope danas. Samo neki krajnje zluradi um time može biti zadovoljan. Sa svetom u kojem živimo nešto suštinski nije u redu. Isto važi i za Evropu i za Balkan. Pitanje je – odnosno, tema je – drugi Balkan? Odgovor je, bojim se, samo jedan: ako neko, zbilja, želi drugi Balkan (a, nadam se, svako od nas to iz nekih svojih razloga želi), taj mora znati da taj isti drugi Balkan neminovno podrazumeva drugu Evropu. Kakva Evropa, takav Balkan.
(*) Besedilo je nastalo za mednarodni simpozij Drugo Balkana (Gorica 2000); vsi prispevki s tega odmevnega simpozija so zbrani v knjigi, ki jo je mogoče naročiti na naslovu dhlede@libero.it.