Hristos ili gadarinski bezdan

Blagoje Pantelić

 

Hristos ili gadarinski bezdan

Uticaj golgote Dostojevskog na duhovni razvoj oca Sergeja N. Bulgakova 

 

„I ona Golgota koja se nalazila u srcu Dostojevskog, onaj krst koji je u njemu podignut, eto šta nas nezadrživo vuče da se poklonimo Dostojevskom.“

Sergej N. Bulgakov

 

Susret Bulgakova sa stvaralaštvom Dostojevskog nije mogao da prođe bez tektonskih potresa prvo u njegovoj duši, a onda i u intelektualnom i duhovnom životu tadašnje Rusije, a ubrzo i Evrope i sveta. Posedice tih potresa osećaju se i danas. Štaviše, sa protokom vremena oni su sve jači i jači. Susret Bulgakova i Dostojevskog, odn. uloga ovog slavnog pisca u duhovnom razvoju oca Sergeja biće tema ovog eseja.

Sergej Nikolajevič Bulgakov je centralna ličnost u istoriji savremene pravoslavne teologije. U bogoslovlju Crkve, nakon pojave Bulgakova, više ništa nije ostalo isto. Njegova misao je, to je nesporno, suštinski odredila pravoslavnu teologiju naših dana. Bulgakovljeva sofiologija, kao i njegova hrišćanska filosofska misao u celini, određujuće je uticala na tokove savremenog bogoslovskog mišljenja. (Najznačajniji je, svakako, onaj koji se najčešće pod uticajem oca Georgija Florovskog, prepoznaje kao „neopatristički“, a koji je zapravo nastao kao reakcija na sofiologiju.) Trag koji je ostavio u savremenoj crkvenoj teologiji svrstava ga u red velikih učitelja Pravoslavne Crkve. U dvadesetom veku je bilo obrazovanih, pronicljivih, mudrih, kreativnih pravoslavnih bogoslova, a bilo ih je toliko da i taj vek zaslužuje da se naziva „zlatnim“, međutim, istorijska uloga nijednog od njih ne može da se poredi sa ulogom koju je odigrao Sergej Bulgakov, i ta njegova duhovna jedinstvenost čini ga i velikim ocem Crkve. Stoga, bez obzira na to da li su se s njim slagali ili nisu, da li su bili sledbenici njegove hrišćanske filosofije ili su bili njeni vatreni protivnici, svi ozbiljni hrišćanski mislioci se slažu da je reč o jednoj grandioznoj duhovnoj pojavi i nezaobilaznoj ličnosti vrednoj svake pažnje. Bulgakov se može osporavati, ali se ne može negirati.

Od druge polovine devetnaestoga stoleća gotovo da ne postoji ruski filosof ili teolog, odn. intelektualac ili čovek čija je opšta kultura bar na prosečnom nivou, kome delo Fjodora M. Dostojevskog nije bilo prezentno; nešto kasnije, već u prvoj polovini dvadesetog veka, isto bismo mogli da tvrdimo i za ostatak (civilizovanog) sveta. Stvaralaštvo ovog genijalnog književnika radikalno je promenilo duhovnu klimu u Rusiji. Po rečima Nikolaja A. Berđajeva,[1] „duhovna i intelektualna povest XIX stoleća obeležena je pojavom Dostojevskog; ona je značila da su se pojavile nove duše u Rusiji.“[2] Dostojevski je izveo, da upotrebimo uspelu sintagmu ovog slavnog ruskog religijskog filosofa, „duhovni prevrat“, koji se dogodio u Rusiji ali čije je posledice osetila čitava vaseljena. On nijednog svog čitaoca nije ostavio ravnodušnim. Susret s duhom Dostojevskog je potresan u ontološkom smislu, taj susret iz temelja menja ličnost čoveka, ostavlja neizbrisiv trag na njegom liku… Kada se s Dostojevskim susreo licem u lice, i sastav duše Sergeja Nikolajeviča se zauvek izmenio.

Nikolaj Aleksandrovič, kao aktivni učesnik u intelektualnom životu Rusije na razmeđi devetnaestoga i dvadesetoga veka, može da nam posvedoči u kojoj meri je uticaj Dostojevskog na tamošnje religijske mislioce bio snažan i dubok: „Kada su početkom XX stoleća u Rusiji otpočela nova idealistička i religiozna strujanja, raskid s pozitivizmom i materijalizmom dotadašnje misli radikalne ruske inteligencije, bila su u znaku Dostojevskog. B. Pozanov, Mepeškovcki, [časopis] Novi pyt, neoxpišćani, Bylgakov, neoidealicti, L. Šectov, A. Beli, B. Ivanov – svi su bili vezani za Dostojevskog, oni su bili oplemenjeni njegovim duhom, oni su rešavali pitanja koja je on pokretao. Ljudima novog duha se Dostojevski otkriva po prvi put. Otkriva se ogromni novi svet, koji je bio skriven prethodnim pokolenjima. Započinje era dostojevštine u ruskoj misli i literaturi.“[3] Berđajev je u potpunosti u pravu, s tim što je, naravno, spisak mislilaca koji su stvarali pod uticajem Dostojevskog ili su bili „rođeni“ iz njegove književnosti, daleko, daleko veći.[4] On je takođe imao pravo da među „izabrane“ koje će posebno pomenuti, uvrsti i oca Sergeja N. Bulgakova, kako zbog značaja njegovog mišljenja za razvoj ruske religijske filosofije tako i zbog veoma snažnog uticaja Dostojevskog na formiranje istog.

O uticaju velikog ruskog književnika na ovog velikog ruskog bogoslova biće reči u nastavku, ali pre toga bi bilo značajno prisetiti se ključnih momenata iz intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova.

 

1. Lutanja „bludnog sina“

Sergej Nikolajevič Bulgakov [Сергей Николаевич Булгаков] rođen je u gradu Livni, u Orlovskoj oblasti, 28. juna [ili 28. jula][5] 1871. godine. Porodica Bulgakov je bila sveštenička. U svojim Autobiografskim beleškama[6] on navodi da je po ocu „levit“, odn. da je njegova porodica šest kolena unazad, sve do Ivana Groznog, bila sveštenička.[7] Odrastao je, kako je sam umeo da kaže, u atmosferi „doma-hrama“. Školovanje je otpočeo u Livenskoj duhovnoj školi i Orlovskoj duhovnoj seminariji, i već tada je bio sablažnjen „ropskim“ mentalitetom koji je preovladavao u crkvenim krugovima, kao i potpunom istorijskom dezorijentacijom Crkve.[8] Školovanje u crkvenoj obrazovnoj ustanovi je okončao 1888. Nezadovoljstvo je bilo toliko da ju je napustio godinu dana pre završetka i prebacio se u (sekularnu) Jelecu klasičnu gimnaziju; a potom je 1890. upisao Pravni fakultet Moskovskog univerziteta, koji završava 1894. godine.

S jedne strane, mladog Bulgakova je bilo duboko razočaralo stanje u kome se Crkva tada nalazila i odbijao je i svaku pomisao da, po uzoru na svog oca i dedove, život posveti nekoj od crkvenih službi, a s druge, osećao je srodnost s ondašnjom anticrkvenom ruskom inteligencijom. Stoga je bilo očekivano da će već u ranim godinama prihvati tada veoma popularne marksističke ideje. Religiozna kriza, odn. njegovo „bezbožije“, trajalo je od adolescentnog perioda, on pominje da se to dogodilo negde između 14. i 15. godine, pa sve do 30. rođendana.[9] Dakle, kao dete sveštenika, Sergej Nikolajevič je odrastao u crkvenoj porti, bio je vaspitavan u skladu s hrišćanskim svetonazorima i do adolescencije živeo je sav „u veri i veru“.[10] Obrazovanje u crkvenim školskim institucijama je otpočeo kao istinski pravoslavni vernik, a završio kao neko ko je opijen nihilizmom.[11] Za vreme studija je intenzivno i sa oduševljenjem istraživao marksističko nasleđe, a posebno se bavio političkom ekonomijom. Pošto je okončao studije, ostaje da radi na univerzitetu. U inostranstvo (Nemačka, Francuska, Engleska) odlazi 1898. godine kako bi izradio magistarsku disertaciju čija je tema bila: „Kapitalizam i zemljoradnja“.[12] Nakon odbrane rada dobija zvanje profesora i (1901) preuzima katedru za političku ekonomiju na Kijevskom politehničkom institutu.

Kijevske godine (1901–1906) bile su presudne u životu Sergeja Bulgakova. Tada preživljava novu religioznu, odn. intelektualnu krizu. A pomenuti boravak u inostranstvu pre toga je bio njen uvod. Susret sa zapadno-evropskom kulturom, o čemu je sâm kasnije pisao, poljuljao je njegov ateizam, odn. tada je započelo njegovo oslobađanje od materijalizma: „U inostranstvu sam“ – veli Sergej Nikolajevič – „izgubio tlo pod nogama i u otadžbinu sam se vratio sa ubijenom verom u svoje ideale. Sve se oko mene rušilo.“[13]

U Nemačkoj se dogodio i jedan „čudesan susret“ koji je u Bulgakovu značajno pojačao sumnju u dotadašnja uverenja. Naime, u Drezdenu je, kao turista, išao da vidi čuvenu Rafaelovu „Sikstinsku Madonu“ i susret s njom ga je duboko potresao. Njegov opis[14] tog događaja je vrlo značajan, te ćemo ovde preneti veći izvod:

 

„I odjednom neočekivani, čudesni susret: Sisktinska Bogomajko u Drezdenu, Tu sama si dotakla moje srce i ono je zatreperilo od Tvog poziva. U jesenje maglovito jutro žurimo da u prolazu obavimo svoju turističku dužnost i posetimo Cvinger s njegovom čuvenom galerijom. Moje poznavanje umetnosti bilo je sasvim neznatno, te jedva da sam znao šta me čeka u galeriji. A tamo su me pogledale u dušu oči Carice Nebeske koja dolazi na oblacima sa Predvečnim Mladencem. U njima je bila neizmerna snaga čistote i prozorljive žrtvenosti – znanje stradanja i spremnost na dragovoljno stradanje, i ista mudra žrtvenost se videla u očima Mladenca, mudrim kao kod odraslih. Oni znaju šta ih čeka, šta im je sudbina namenila, i svesno idu da Sebe predaju, da izvrše volju Onoga koji ih je poslao: Ona da ’primi mač u srce’, On Golgotu… Bio sam van sebe, vrtelo mi se u glavi, iz očiju su tekle radosne i ujedno gorke suze, a sa njima se na srcu topio led i razvezivao neki životni čvor. To nije bilo estetsko uzbuđenje, ne, bio je to susret, novo znanje, čudo… Ja sam (tada marksista!) i nehotice to sozercanje nazvao molitvom i svako jutro sam, nastojeći da uđem u Cvinger, dok u njemu još nije bilo nikoga, trčao tamo, pred lice Madone, ’da se molim’ i plačem, i u životu ima malo trenutaka koji bi bili blaženiji od ovih suza…“[15]

 

Na samoj razmeđi vekova on polako napušta poziciju tzv. „legalnog marksizma“ i sve odlučnije zastupa idealističke stavove. Boravak u Nemačkoj i studije klasičnog idealizma, naročito kritičkog racionalizma Imanuela Kanta i svetonazora Fridriha fon Šelinga,[16] predstavljaju početak Bulgakovljevog puta, da iskoristimo njegovu čuvenu sintagmu, „od marksizma ka idealizmu“,[17] a kraj tog puta je bila fundamentalna pravoslavna misao. Uticaj Kanta je za njega bio najznačajniji i najdublji, a o njemu je iskreno pisao i u predgovoru za zbornik Otъ marksizma kъ idealizmu: „Kant je za mene, moram priznati, uvek bio pouzdaniji od Marksa, i ja sam smatrao neophodnim Marksa proveriti Kantom, a ne obrnuto. Kant se i u stvarnosti pokazao kao najači reagens za razgradnju marksističke dogmatike.“[18]

Kako je dobro primetio autor jednog od najznačajnijih pregleda ruske filosofije, otac Vasilije V. Zenjkovski, „Bulgakov se u tom periodu još uvek nadao da će ’pozitivnom učenju ekonomskog materijalizma moći da dâ prihvatljiv oblik, pošto ga oslobodi apsurda’.[19] U daljem procesu filosofskih traženja Bulgakov je sebi veoma oštro postavio pitanje teorije progresa. Istoriosofska tema je kod njega isturena u prvi plan, i već se ovde pojavila potreba da se ode dalje od čistog kantijanstva.“[20] Naime, Bulgakova je mučilo pitanje da li je moguće izgraditi isključivo naučnu teoriju progresa, odn. da li progresivni društveni život ljudi može biti utemeljen samo uz pomoć empirijske nauke.[21] Bulgakovljev stav je da je pozitivistička teorija progresa suštinski manjkava, jer problem društvenog ideala zalazi u „najdublje korene metafizičkog svetonazora“, zato ga treba tretirati kao religijsko-metafizički problem.[22] Upravo u ovom momentu, precizno zapaža Vasilije Zenjkovski, počinje i misao Vladimira S. Solovjova formativno da utiče na filosofske stavove Bulgakova.[23] Solovjovljeva kolosalna sinteza hrišćanskih ideala i filosofsko-naučnog svetonazora pomogla mu je da odbaci veru da je Kant zacementirao „vladavinu kritičkog pozitivizma“.[24] Misao Solovjova je, dakle, bila taj putokaz koji je odveo Bulgakova na „novi put religijske metafizike“ (o čemu ponajbolje svedoči njegov članak „Šta daje savremenom saznanju filosofija Vladimira Solovjova?“, koji je objavljen u pomenutom zborniku Od marksizma ka idealizmu[25]).[26] Pored toga, od Solovjova će Bulgakov preuzeti i njegov fundamentalni filosofski koncept svejedinstva, kao i sofiološko pitanje.

Pored filosofa nemačkog idealizma, a posebno Imanuela Kanta, od suštinskog značaja za Bulgakovljev otklon od marksizma i kretanje ka idealizmu, i na kraju ka hrišćanskoj teologiji, bili su ne samo uvidi Vladimira S. Solovjova nego i uticaj još jednog ruskog religijskog filosofa i bogoslova – oca Pavla A. Florenskog. Preciznije, Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati bazične uvide idealističkog mišljenja, a Solovjov i Florenski su ga „ubedili“ da hrišćansku veru treba da ugradi u sam temelj svog filosofiranja.

Bulgakov prelazi iz Kijeva u Moskvu 1906. godine, gde je počeo da radio na Institutu za privredu koji je u to doba vodio Pavle Ivanovič Novogorodcev,[27] a 1910. se upoznaje i intenzivno počinje da se druži sa ocem Pavlom Aleksandrovičem, koji je ostavio veoma značajan trag u njegovom životu. Florenski je, pored toga što je uticao na njegova intelektualna interesovanja, kao jedna po svemu izuzetna ličnost zapravo ostavio još jači pečat na njegovu dušu. Otac Pavle je sokratovskom majeutičkom metodom uspeo da u Sergeju Nikolajeviču porodi onu dečačku veru u Hrista, i čak ga podstakao da prihvati i sveštenički čin.

Sofiju kao temu Bulgakov je, kao što smo pomenuli, preuzeo od Vladimira Solovjova. Ona je, inače, kod ovog ruskog filosofa bila nedovoljno razrađena, čega je bio svestan i sam Bulgakov.[28] Dok je kod Solovjova bila tek u zametku, kod Florenskog se jasno videla sva filosofska, odn. teološka potentnost te problematike. Bulgakov će zapravo pod snažnim uticajem religiozno-filosofskih uvida Florenskog nastaviti da razrađuje sofilošku misao. Solovjov mu jeste otkrio Sofiju, ali je Pavle Aleksandrovič bio onaj koji je presudno doprineo tome da Bulgakov veći deo svog života posveti upravo sofiologiji.

Dakle, Imanuel Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati osnovne uvide idealističke filosofije, a Vladimir S. Solovjov i Pavle A. Florenski su ga podstakli da hrišćansku veru ugradi u sam temelj svog filosofiranja.

Uzgred, za opisivanje duhovnog preokreta Bulgakova koji se dogodio u kijevskom periodu već pomenuti istoričar ruske filosofije, Sergej Levicki, koristi poznati novozavetni događaj koji se odigrao na putu za Damask (Dap. 22); naime, Levicki navodi da je Bulgakov tada „od Savla postao Pavle“.[29] Međutim, ovo poređenje nije baš najadekvatnije kada je reč o duhovnom putu Sergeja Bulgakova. Ako je već želeo da iskoristi neki novozavetni događaj, onda je Levicki mogao da navede parabolu o bludnom sinu (Lk. 15, 11–32). Sergej Nikolajevič je, zapravo, bludni sin koji se na kraju vratio u očev dom.

Izložili smo ukratko samo najznačajnije momente iz burne intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova, koji su se događali pre emigracije, preciznije, u kijevskom (1901–1906) i moskovskom (1906–1918) periodu,[30] i sada možemo da se posvetimo našoj osnovnoj temi – ulozi koju je Fjodor M. Dostojevski odigrao u bogotražiteljskim avanturama Sergeja N. Bulgakova.

 

2. Susret s Dostojevskim

U grupi onih čije je stvaralaštvo formativno uticalo na duhovni i intelektualni život Sergeja Nikolajeviča Bulgakova posebno mesto pripada Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom. On je i sam eksplicitno govorio da je zahvaljujući uticaju Vladimira S. Solovjova i Fjodora M. Dostojevskom napustio materijalizam i prihvatio idealizam, a potom i hrišćanska uverenja.[31] Inače, u već pominjanom zborniku – Отъ марксизма къ идеализму koji na najbolji način oslikava Bulgakovljev intelektualni put od marksizma ka idealizmu, prvi tekst koji pripada idealističkom periodu jeste – „Ivan Karamazov kao filosofski tip“. Reč je o javnom predavanju koje je Bulgakov održao u Kijevu 21. novembra 1901. godine.[32] To je ujedno i prvi tekst koji je objavio o Dostojevskom.

Bulgakov je u Moskvi 1912. odbranio doktorsku disertaciju ­­– Философия хозяйства – koju je publikovao iste godine. On je posebno naglasio da taj rad za njega „ima i sasvim specifičan značaj jer se u njemu svodi unutrašnji bilans celog životnog kruga obojenog ekonomskim materijalizmom – on je dug autorove filosofske svesti u odnosu na sopstvenu prošlost“.[33] Reč je o njegovom prvom velikom radu koji je napisao pošto je hristijanizovao svoju filosofsku misao. Da uloga Dostojevskog u tom procesu nije bila nevažna govori i to da je Bulgakov na kraju predgovora za Filosofiju privrede – kao moto knjige – naveo dva citata iz romanâ Zli dusi i Braća Karamazovi:

„Volite sve što je Bog stvorio, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima.“ [Braća Karamazovi, III Iz beseda i pouka starca Zosime]

„’Šta je Bogorodica? Kako ti sudiš?’ – ’Velika majka, odgovaram, nadanje roda čovečanskog.’ – ’Da, veli, Bogorodica je velika majka zemljica crna, i velika se u tome za čoveka radost sastoji’.“ [Idiot, IV Hromka]

Bulgakov je tvrdio da patos i težnje svog prvog spisa koji je napisao kao religijski filosof, na najbolji način izražavaju upravo navedene reči Fjodora Mihajloviča.

Lik i delo slavnog ruskog pisca pomogli su Sergeju Bulgakovu da, kako je govorio, „od sociologa postane bogoslov“.[34] Međutim, ne treba naivno verovati da je Bulgakov u Kijevu, u prvim godinama dvadesetog stoleća, počeo da iščitava dela Dostojevskog i odjednom se setio detinjstva koje je proveo u crkvi i hrišćanske vere svojih predaka. Naprotiv, reč je o jednom procesu koji je trajao izvesno vreme, i koji je podrazumeveo mukotrpno rvanje sa samim sobom, danonoćno preispitivanje kako tada aktuelnih materijalističkih uverenja tako i onih koje će kasnije zastupati. Pre nego što će prihvatiti idealističku filosofiju i pravoslavnu teologiju, on je svakako morao da poruši stare i utvrdi nove temelje na kojima će sagraditi svoj hrišćanski filosofski sistem. Kao što smo ukratko pokazali, i pre kijevskog perioda (1901–1906), Bulgakov je već preživljavao određene duhovne krize, a ujedno i sticao nova znanja koja su ga uznemiravala kao filosofa. Pre nego što je Fjodor M. Dostojevski ušao u njegov duhovni mikrosvet, njegova filosofska pozicija (legalni marksizam) je bila u osnovi dovedena u pitanje, i time su se stekli uslovi za duhovnu i intelektualnu metanoju.

Uticaj koji je Dostojevski izvršio na Bulgakova, s druge strane, ne treba ni potcenjivati, jer je on zaista bio formativnog karaktera. Dostojevski je u jednoj fazi njegovog duhovnog sazrevanja zapravo odigrao ključnu ulogu. Naime, reč je o periodu nakon što je Marksov svetonazor preispitivao sa stanovišta Kantovog kritičkog racionalizma i shvatio da mora da napusti poziciju ekonomskog materijalizma, odn. Marksovu misao je „testirao“ uz pomoć Kanta i pošto se ispostavilo da su rezultati te provere negativni, Bulgakovu su trebale, da tako kažemo, „dodatne garancije“ da bi mogao konačno da prihvati idealizam i potom načini još jedan korak kako bi stigao do hrišćanske filosofije. Fjodor M. Dostojevski mu je upravo dao te „garacnije“ i pomogao da iskorači u tom pravcu, tj. u stvaralaštvu ovog ruskog književnika i mislioca našao je konačnu potvrdu da je put kojim je krenuo onaj pravi.

O tome koliko je susret sa tim grandioznim literarnim delom zaista značio Sergeju Bulgakovu ponajbolje govori činjenica da je sebe smatrao duhovnim potomkom Dostojevskog. To je i eksplicitno naveo u svom predavanju „Trnov venac (sećanje na F. M. Dostojevskog)“, koje je održao u Kijevu, 25. februara 1906. godine: „I na nama, na onima koji smatraju sebe duhovnim naslednicima i Dostojevskog i Solovjova, i nastavljačima njihovog istorijskog dela…“[35]

Tom prilikom je takođe pomenuo da ovaj veliki ruski književnik gotovo hipnotički deluje na svoje čitaoce (podrazumeva se, svakako, da je tako delovao i na njega samog): „Dostojevskog je, naravno, moguće i ne primećivati i ništa se ne može uraditi povodom ovog duhovnog slepila – ali onaj ko ga je jednom primetio, već više nije u stanju da se odvoji od ovog velikog talenta. Takvom Dostojevski postaje saputnik za ceo život, nemir, zagonetka i uteha. Ovde ne može biti sredine. Kad čovek primeti Dostojevskog, nemoguće mu je odvojiti se od njega.“[36] 

 

3. Odgonetanje tajne Dostojevskog

U čemu je tajna ličnosti Dostojevskog? Šta je to što mu je omogućilo da stvori takvo delo, koje s vremenom sve više i više dobija na značaju? Ne postoji objektivna, proverena metoda kojom bismo mogli da razotkrijemo tajnu ovog velikog umetnika i neobičnog čoveka. Neophodno je iskustvo ličnog susreta s njim kako bi se došlo do jedinog dostupnog odgovora. Odgovor, dakle, može biti isključivo subjektivan. Toga je bio u potpunosti svestan i sam Sergej N. Bulgakov: „Odgovor na pitanje u čemu je tajna ličnosti znači duhovno je upoznati, a ovo poznanje je intiman unutrašnji akt koji se zasniva isključivo na duhovnom jedinstvu, na skrivenom dodiru duša, više na neposrednom doživljaju nego na misaonoj delatnosti razuma.“[37]

Za nas je sada od naročite važnosti pitanje do kojih je zaključaka o ličnosti Dostojevskog došao Bulgakov nakon susreta s njim, jer, da se poslužimo rečima ovog ruskog bogoslova, „svako od nas intimno doživljavajući Dostojevskog, izražava u suštini ono u šta veruje i u šta ne veruje u njemu, a ujedno i ono što sam nosi kao svoje unutrašnje iskustvo; i u ovom smislu odnos prema Dostojevskom, više nego mnogo šta drugo, govori kakva je naša sopstvena ličnost…“[38] Bulgakovljevo (subjektivno) odgonetanje tajne ličnosti Dostojevskog otkriće nam šta je zapravo ono što je presudno uticalo na njegov duhovni i intelektualni razvoj, šta je to utkano u ličnost ovog slavnog pisca što će Sergeja Nikolajeviča podstaći da ponovo postane hrišćanin, odn. pravoslavni bogoslov.

Upoznavanje, tj. razotkrivanje ličnosti Dostojevskog nije nimalo lak ni bezopasan posao. Jer se u njegovoj duši, po Bulgakovljevom sudu, neprestano „odigravala velika, kontinuirana borba i iz kratera ovog aktivnog vulkana kuljala je i vatra i rastopljeni metal, i lava pomešana sa vrelom prljavštinom“.[39] Potom dodaje: „U ovom živom konglomeratu kakva je iskustvena duša Dostojevskog, najčistije zlato sjedinjeno je sa pepelom i blatom, njihovo konačno razdvajanje nije se dogodilo, i prekinuti život odneo je u grob tajnu razrešenja, sinteze, pomirenja i poslednjeg očišćenja, razdvajanja dobra i zla.“[40] Dostojevski je tajnu svoje ličnosti odneo u grob. Nije stigao da dâ konačne odgovore na „prokleta pitanja“ koja je tokom života postavljao na jedan izvrstan način. Ili možda nije hteo? Ili je neka Promisao odlučila da to ne učini, već da svakom od nas prepusti da sami odgovorimo na njih. I pošto tu veliku sintezu on nije dovršio, ostalo je da to učini svako ko se susreće s njim. Odsustvo konačnih odgovora, a na pravi način postavljena suštinski važna pitanja, čine Dostojevskog beskrajno privlačnim. Ali i beskrajno tajanstvenim. Na koji način pristupiti tajni Dostojevskog?

Otac Sergej Bulgakov predlaže da se odgonetka tajne Dostojevskog ne traži u njegovoj književnosti, nego „u onome šta se krije iza književnika i u onome što književnik možda čak ponekad zaklanja i prikriva, odnosno – u čoveku, u njegovom srcu“.[41] Bulgakov veruje da je to „bolno, ljubeće i stradajuće srce – svetinja pred kojom se svi klanjaju i ono čime nas privlači Dostojevski uprkos svim neslaganjima sa njim, neshvatanjem i predrasudama. Dostojevskom je bio dat strašni, istinski i najunikatniji dar čoveku – dar stradanja u ime ljubavi prema ljudima, dar stradanja i krst stradanja.“[42] Životni put Dostojevskog je bio uspinjanje na Golgotu kako bi se na tom strašnom mestu susreo s Bogom koji je Ljubav, Bogom koji pati… „I nakon što je uvideo i spoznao tajnu podviga raspetoga Boga, svu Njegovu jedinstvenost i svetost, on se utvrdio na Njemu, kao na temelju za veru i za ljude i za Boga, i za spasenje svih ljudi. Hristos je ispunio svu njegovu dušu, a nije ni moguće drugačije…“[43]

Analizirajući jedan od četiri velika romana Dostojevskog, Zle duhe [Besы], konkretno, govoreći o Kirilovu, inžinjeru zaokupljenom pitanjima vere koji je izgovorio onu jovovski potresnu rečenicu – „Mene je čitavog života Bog mučio“ – Bulgakov primećuje da je kod njega, Kirilova, primetno „i to da uz sve njegove sumnje i nedoumice koje nosi u srcu, u njemu i dalje ostaje netaknuta vera u Hrista, sasvim izuzetna, koja se ne može opravdati nikakvim dokazima, ali koju i ne zahteva ljubav prema Njemu“.[44] A potom dodaje jednu važnu napomenu: „Najverovatnije se to isto odigravalo i u samom Dostojevskom.“[45]

Za Fjodora M. Dostojevskog, dakle, postoji jedna suštinski važna životna istina i jedna pravda – Hristos, a sledstveno tome i jedna tragedija koja nije načelno religijska već konkretno hrišćanska, a njen sadržaj je „kretanje ka Hristu, neuspeli pokušaji da se bude sa Njim i borba protiv Njega koju vodi podivljala samovolja“.[46]

Bulgakov, stoga, smatra da iako nije uspeo da napiše delo o Isus Hristu, što je imao u planu,[47] sve knjige Dostojevskog, naročito one iz poslednjeg perioda, jesu u krajnjem ishodu – knjige o Njemu.[48] Ovaj ruski bogoslov postavlja retoričko pitanje: „Zar je mogao da piše o bilo kome ili čemu drugom osim o Njemu nakon što Ga je poznao i zavoleo?“ A odmah potom iznosi jedan koliko smeo toliko i precizan uvid: „Ljubav prema Hristu je u Dostojevskom, kao i u njegovim književnim junacima snažnija i sigurnija od same njegove vere u Njega.“[49]

Sada dolazimo do ključnog pitanja: šta je to u tim opisima Hrista kod Dostojevskog toliko fasciniralo Sergeja Nikolajeviča, kakvog mu je Hrista otkrio Dostojevski, šta je ono što ga je konačno vratilo hrišćanstvu? Odgovor ne treba naslućivati, dao ga je sam Bulgakov: „Najveća pobeda genija Dostojevskog je upravo u tome što je on, skinuvši crkvenu pozlatu i vizantijsku tradicionalnost, na nov način, na svoj način, uspeo u svojim delima da približi živog Hrista. On Ga stavlja među nas i, približavajući Ga, poučava nas da Ga volimo. Izvanrednu snagu i patos Dostojevski dostiže upravo na onim mestima svog stvaralaštva gde se kod njega na vidljiv ili nevidljiv način pojavljuje Hristos.“[50] U duhovnim seminarijama je mladom Bulgakovu „nuđen“ umrtvljeni Hristos, nekakav tlačitelj koji zahteva da se odrekneš svoje slobode i posteš rob, i on je odbio da ga prihvati. Dostojevski mu pak otkriva veru u istinskog Hrista, oslikava mu jevanđeljsku sliku ovaploćenog Logosa, i on tek tada u potpunosti otkriva svu lepotu lika Bogočoveka, i prepušta se Njemu na isti način na koji je to učinio i sam Dostojevski.

Ovaj genijalni književnik mu zapravo obznanjuje samu suštinu hrišćanstva, i nakon toga susreta sa verom Dostojevskog, Bulgakov – iskreno i slobodno – odlučuje da prihvati hrišćanstvo. U čemu se sastoji, uslovno rečeno, hrišćanstvo Dostojevskog? Po mišljenju Sergeja Nikolajeviča, „Dostojevski nije verovao u apstraktni Isusov lik koga je sterilisao Kant i koga je preparirala savremena protestantska kritika, nije verovao u jevrejskog rabina i učitelja morala, već u ovaploćenog Logosa, u Boga koji je došao u telu, i u ovoj veri je video suštinu hrišćanstva.[51]

Iako je iz rečenog jasno na koji način Bulgakov razrešava tajnu Dostojevskog, dozvolićemo mu da i eksplicitno odgovor na pitanje – ko je zapravo Dostojevski, prezicnije, ko je na kraju svog životnog puta bio Dostojevski, Ivan ili Aljoša? Njegov odgovor glasi: „Ovo je u najvećoj meri subjektivno pitanje, odnosno, ono kako jedna duša doživljava melodiju druge duše, gde nije od značaja samo melodija koja se čuje već i karakteristike onoga koji tu melodiju proizvodi, gde moramo da čupamo ili da odgonetamo najintimniju tajnu tuđe duše. Ja lično ne sumnjam i nisam sumnjao da su pozitivni principi odneli pobedu u duši Dostojevskog, da je vera pobedila sumnje, iako nije uklonila intenzitet njihovih doživljaja. Ono najvažnije što govori u korist ovog mišljenja ja vidim u tome da drugačije Dostojevski ne bi mogao da prikaže onu snagu pozitivnih verskih doživljaja, u njegovim delima ne bi se mogao pojaviti onaj Hristov lik koji je sada prisutan u njima, u suprotnom sve to jednostavno ne bi bilo prikazano. Drugim rečima, sav tonalitet, plan, sva snaga propovedi bi bila drugačija. Iako sav izranavljen, Dostojevski je ipak odneo pobedu. Tako je doživljavam Dostojevskog…“[52]

Čitavog života je, dakle, on bio i Ivan i Aljoša, ali se na kraju svog burnog života pojavio kao potonji. Kad se Dostojevski poredi s svojim junacima, treba reći „da se u njemu ne krije samo Fjodor Karamazov ili Svidrigajlov, nego i Idiot, i Hromka, i Aljoša, i Zosima, i što je najvažnije Onaj pred kim je palio kandilo Kirilov i Koga je zatvorio u tamnicu Veliki Inkvizitor.“[53] Bulgakov napominje da ako se već veruje geniju umetnika, i u njegovim likovima prepoznaju autobiografski momenti, onda u tome treba biti dosledan do samog kraja. Što u ovom konkretnom slučaju podrazumeva „da se duša Dostojevskog nije nalazila u onom mraku u kome se nalazi Stavrogin, ili u onom gnoju u kome živi Fjodor Karamazov iako je i ona poznavala ona stanja kao sopstvenu bolest i tražila spasenje od nje kod nogu Isusovih.“[54] Ovakav stav je posledica sledećeg Bulgakovljevog uverenja: „Dostojevski nije bio ni svetac ni pravednik, u njegovoj se duši odigravala jeziva borba Boga i đavola, ali verujem da on iz nje nije izašao kao gubitnik već kao pobednik.“[55]

Način na koji se, po Bulgakovljevom viđenju, okončala „tragedija Dostojevskog“, sudbonosno je odredio njegov životni put. Uverenje da se u duši Dostojevskog neprestano apsolutna vera sukobljavala sa apsolutnim neverovanjem, da je tokom života ona čas pobeđivala čas gubila, ali da je on, na samom kraju, između „Hrista i gadarinskog bezdana“[56] ipak izabrao Hrista, pomoglo je Sergeju Nikolajeviču da se vrati veri svojih otaca. 



[1] Николай А. Бердяев, Миросозерцание Достоевского, Прага: YMCA-Press, 1923; др. изд: Париж, 1968; mi smo koristili internet izdanje sa portala www.vehi.net; postoji i srpski prevod ovog dela: Nikolaj Berđajev, „Fjodor Dostojevski (Pogled na svet F. M. Dostojevskog)“, prev. Mirko Đorđević, u: Izabrana dela Nikolaja Beređajeva, t. 9, Brimo: Beograd 2001, str. 167–305.

[2] Николай А. Бердяев, Миросозерцание Достоевского, http://www.vehi.net/berdyaev/dostoevsky/09.html.

[3] Ibid.

[4] O ulozi Dostojevsko u istoriji ruske (religijske) filosofije, vidi, na primer: Владимир К. Кантор, „Федор Достоевский – центр русской философской мысли“, в: Философия в диалоге культур, Санкт Петербург: Издательство Санкт-Петербургского университета, 2010, стр. 53–68.

[5] Zbog, najverovatnije, lapsus calami ne zna se precizan datum rođenja oca Sergeja N. Bulgakova. Naime, u Autobiografskim beleškama je navedeno da je rođen u junu, a u Pariskom dnevniku da je rođen u julu.

[6] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, прир. Л. А. Зандер, YMCA-Press: Paris, 1946, 21991, 167 стр; četiri poglavlja su preštampana i u: С. Н. Булгаков: pro et contra (Личность и творчество Булгакова в оценке русских мыслителей и исследователей), т. I, Санкт-Петербург: Издательство Русского Христианского гуманитарного института, 2003, стр. 63–111; mi smo prilikom citiranja koristili tekst koji je objavljen u: Протоиерей Сергий Булгаков, О Православии, Москва: Терра-Книжный клуб, 2002, стр. 407–525.

[7] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 416.

[8] Zanimljivo je da Livenska duhovna škola, ona koja je doprinela tome da se otac Sergej Bulgakov razočara u hrišćanstvo i ode iz Crkve, danas nosi njegovo ime („Лицей имени С. Н. Булгакова“).

[9] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 425.

[10] Ibid.

[11] Ibid.

[12] Капитализм и земледелие, т. I–II, Санкт-Петербург: Типография В. А. Тиханова, 1900.

[13] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 461.

[14] On je publikovan u knjizi Свѣтъ невечернiй – Созерцанiя и умозрѣния (Москва: Типографiя И. Иванова, 1917), u uvodnom poglavu „Priroda religiozne svesti“, a preštampan je i u Автобиографические заметки.

[15] Сергѣй Булгаков, Свѣтъ невечернiй – Созерцанiя и умозрѣния, стр. 8–9; isto u: Автобиографические заметки, стр. 460–461; mi smo citirali prema prevodu Z. Buljugića: Sergej Bulgakov, Svetlost nevečernja, Beograd: Brimo, 2005, str. 18.

[16] Upor. Прот. Георгий Флоровский, Пути русского богословия, Paris: YMCA-Press, 1988, стр. 493. (prvo izdanje: Прот. Георгiй Флоровскiй, Пути русскaго богословiя, Парижъ 1937); takođe: Монахиня Елена, „Профессор протоиерей Сергий Булгаков“, Богословские труды, 27 (1986), стр. 119–120.

[17] Radi se, kao što je poznato, o naslovu njegovog veoma značajnog zbornika radova – Отъ марксизма къ идеализму (СПб. 1903) – u kome se jasno vidi prelaz od materijalizma ka idealizmu. Ova Bulgakovljeva knjiga je od naročitog značaja za razumevanje kako njegovog intelektualnog razvoja tako i duha epohe, ali, čini se neumerenom ocena poznatog istoričara ruske filosofije Sergeje Levickog, da „ova knjiga predstavlja prekretnicu (sic!) u istoriji ruske misli“. [Sergej Levicki, Ogledi iz istorije ruske filosofije, prev. M. Marković i B. Marković, Beograd: Logos, 2004, str. 302.] Napuštanje marksističkih uverenja od strane Sergeja Bulgakova, Nikolaja Berđajeva i dr. jeste od suštinskog značaja za dalji tog ruske misli, jer je reč o najistaknutijim misliocima koji su sproveli religijsku obnovu na početku dvadesetog stoleća, ali ni za jedan od njihovih autorskih radova se ne može reći da baš on predstavlja prekretnicu u ruskoj filosofiji.

[18] Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, С.-Петербургъ: Общественная Польза, 1903, стр. XI.

[19] Ibid., стр. XII.

[20] Василий Васильевич Зеньковский, История русской философии, Москва: Академический Проект – Раритет, 2001, стр. 840–841.

[21] Upor. Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, стр. XV–XVI.

[22] Ibid., стр. XVI.

[23] Василий В. Зеньковский, История русской философии, стр. 841.

[24] Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, стр. XVIII.

[25] Reč je o predavanju koje je održano u Kijevu, a prvobitno objavljeno u: Вопросы философіи и психологіи, кн. I [66] (1903), стр. 52–96, a potom preštampano u: Сергѣй Булгаков, Отъ марксизма къ идеализму, 195–262.

[26] Upor. Василий В. Зеньковский, История русской философии, стр. 841.

[27] P. I. Novogorodcev će kasnije primiti o. Sergeja Bulgakova i na Ruski pravni fakultet u Pragu, na kome će predavati crkveno pravo do preseljenja u Pariz.

[28] Upor. Сергѣй Булгаковъ, Тихiя думы, Москва: Г. А. Леман – С. И. Сахаров, 1918, стр. 103.

[29] Сергеј Левицки, Огледи из историје руске философије, стр. 302.

[30] Odlučili smo da naše istraživanje njegove intelektualne biografije ograničimo na kijevski i moskovski period, jer se formativni uticaj Dostojevskog dogodio upravo u tom razdoblju, a tada je Bulgakov, takođe, publikovao i sve svoje studije o ovom slavnom ruskom književniku: „Иванъ Карамазовъ (въ романѣ Достоевского Братья Карамазовы) какъ философскiй типъ“ – 1901, obj. 1902; „Васнецовъ, Достоевскiй, Вл. Соловьевъ, Л. Толстой (Параллели)“ – 1902; „Вѣнецъ терновый (Памяти Ѳ. М. Достоевского)“ – 1906; „Очеркъ о Ѳ. М. Достоевскомъ – Чрезъ четверть вѣка (1881–1906)“ – 1906; „Русская трагедiя“ – 1914.

[31] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 437.

[32] Predavanje je publikovano sledeće godine u: Вопросы философіи и психологіи, кн. I [61] (1902), стр. 826–863, a potom preštampano u: Сергѣй Булгаков, Отъ марксизма къ идеализму, стр. 83–112.

[33] Сергѣй Булгаков, Философiя хозяйства, Москва: Путь, 1912, стр. I.

[34] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 437.

[35] Predavanje je publikovano u časopisu Свобода и культура, № 1, 1. апр. 1906, стр. 17–36, a potom je, nakon autorizacije, objavljen u: Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый (Памяти Ѳ. М. Достоевского), С.-Петербургъ: Типографiя Отто Унфугъ, 1917. Navedene reči smo preneli iz drugog izdanja (str. 17).

[36] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 3.

[37] Ibid., стр. 2.

[38] Ibid., стр. 3.

[39] Ibid.

[40] Ibid.

[41] Ibid., стр. 5.

[42] Ibid.

[43] Ibid., стр. 6.

[44] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, у: Тихiе думы (Изъ статей 1911–15 гг.), Москва: Изданiе Г. А. Лемана и С. И. Сахарова, 1918, стр. 17.

[45] Ibid..

[46] Ibid., стр. 4.

[47] Сергѣй Булгаковъ, „Васнецовъ, Достоевскiй, Вл. Соловьевъ, Л. Толстой (Параллели)“, в: Литературное дело (Сборник), С.-Петербургъ: Типография А. Е. Колпинскаго, 1902; mi smo koristili drugo izdanje teksta objavljeno u proširenom izdanju Bulgakovljevog zbornika Тихие думы (сост. В. В. Сапова, Москва: Республика, 1996, стр. 146).

[48] Bulgakov smatra da Dostojevski u stvari nikada ne bi ni napisao jednu takvu knjigu, knjigu o Hristu, jer je to nemoguće jednom književniku, ma koliko on bio genijalan, zato što je tako nešto nije moguće izvesti unutar granica književnosti. Vidi: Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, у: Тихiе думы (Изъ статей 1911–15 гг.), Москва: Изданiе Г. А. Лемана и С. И. Сахарова, 1918, стр. 4.

[49] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, стр. 4.

[50] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 7.

[51] Сергѣй Булгаковъ, „Очеркъ о Ѳ. М. Достоевскомъ – Чрезъ четверть вѣка (1881–1906)“, у: Полное собрание сочинений Ѳ. М. Достоевского, Юбилейное (шестое) издание, т. 1, С.-Петербургъ: Типографiя П. Ѳ. Пантелѣева, 1906, стр. VIII.

[52] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 9–10.

[53] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, стр. 31.

[54] Ibid.

[55] Ibid., стр. 30.

[56] Ibid., стр. 9.