Exegi monumentum: pesnička svest o trajnosti stvorenog Jan04

Tags

Related

Share

Exegi monumentum: pesnička svest o trajnosti stvorenog

Mina Djurić

Exegi monumentum: 

pesnička svest o trajnosti stvorenog1

 

Pojam slave

 

Tako imena ti izgubio nisi ni mrtav,

Nego ti slava svetla med ljudima cvetaće svagda. 2

 

Još je Homer znao da smrt ne mora nužno da znači zaborav. Ako se danas kaže da je Homer slavan zato što je sastavio sjajne epove, koji su nadživeli svako vreme i bili čitani od njihovog zapisivanja do danas, da li se može razumeti karakter njegove slave nekada? Najverovatnije, ne bi se mogao ni naslutiti. Treba imati u vidu da je ideal antičkog čoveka različit od ideala savremenog, te je savremenom potreban veći napor da shvati šta je značilo biti slavan nekada. Može se reći da je Arhiloh slavni jambograf, a poznat je po tome što je bacio štit. A nekada se, verovatno, govorilo da je on sramota za zajednicu i nikako se nije pomišljalo da će biti slavan. Ovde se otvara drugo pitanje. Sam pojam slave. Da li se slavan postaje samo dobrim delom?  O tome nam svedoči primer Herostrata koji je podmetnuo požar u Artemidinom hramu u Efesu. Nakon mučenja priznao je da je to učinio da bi postao slavan. Premda su Efežani doneli uredbu da se njegovo ime osudi na zaborav, istoričari poput Teopompa i Plutarha su mu ispunili želju. Herostrat je postao slavan, a bio je i te sreće da se događaj dogodio istog dana kada i rođenje jednog od najslavnijih ljudi antike, Aleksandra Makedonskog3.

 

Nama, danas, Herostratov požar ili Arhilohovo obacivanje štita ne predstavljaju prepreku da ih smatramao slavnima, te same činove i ne osuđujemo, bar ne previše. U Arhilohovom slučaju ga uglavnom pominjemo kao detalj, kada govorimo o njegovoj biografiji ili se osvrćemo na pesmu u kojoj ga je opisao. Kada se uzme u obzir činjenica da Horacije koristi isti motiv4 kako bi opravdao svoju kratku vojničku karijeru, čini se da Arhilohova slava biva još veća, budući da ima bar jednog podražavaoca, i to još u antici.

 

 

Junačka slava i pesnička slava

 

Časno je za dom se boriti i prvi pasti u borbi,

Život izgubiti svoj, ponos junaku je to. 5

 

Kako su ljudi od vajkada bili prinuđeni da se bore (za teritoriju, hranu, život) svest o ratu kao sredstvu za održanje puke egzistencije im je, potpuno prirodno, bila uvrežena. Tako se, vrlo brzo, razvila i svest o junaštvu. Gotovo kod svih starih civilizacija ona je jako prisutna, a dokaz za to su narodne pesme epskog karaktera. Motiv, koji se u njima javlja zajednički je za mnoge narode, a glasi da je pogibija u boju vrednija od svakog zemaljskog uživanja i da samo ona omogućuje trajno stanište u Raju, Valhali, Indraloki, Carstvu nebeskome… Pojedine vojskovođe i borci iz Homerovih epova predstavljaju ideal junaštva i podsticaj ratnicima. Nakon epa nastaje elegija, čija je jedna od značajnijih uloga upravo ta, podsticajna. Postoji anegdota o slavnom elegičaru, hromom Tirteju, koga su Atinjani poslali Spartancima, da im „pomogne“ u Mesenskom ratu, podsmevajući im se. Međutim, Tirtej je, više nego kakav vešti vojskovođa, svojim elegijama, toliko obodrio Spartance, da su pobedili u ratu. Eto, tako je Tirtej postao slavan.

 

Elegija takođe opeva junaka i slavi i hvali njegove podvige. Tako obezbeđuje trajno sećanje na njega i omogućuje mu da bude besmrtan. Govoreći ljudima da im je život ionako kratkog veka, prvi pesnici su se zalagali za ideju da se večnost može postići jedino podvizima u ratu. O večnosti herojske slave možda najbolje govori epigram posvećen Spartancima poginulim kod Termopila, koji je sastavio horski liričar Simonid.

 

Palim kod Termopila

 

One što u Termopilima zadesi smrt,

divotna sreća i krasan sustiže usud:

Žrtvenik tima je grob, umjesto plača spomen,

a žalosti hvalospjev.

Takav im pokrov ni rđa, ni beskrajno

vrijeme, što dom je zornim junacim’, uništit

neće. U njemu se Helade nastani slava;

Tome je svjedok Leonida, spartanski kralj

što steče veliku diku i vječnu slavu junaštva svog.6

 

Slava spartanskih boraca večna je zbog hrabrosti koju su pokazali, ali i zbog epigrama koji je sačuvao trajni spomen na njih. Da li su ovi pesnici bili svesni da će i njihova slava biti večna time što pišu o junacima i njihovim podvizima? Ako je slavno prvi hrabro krenuti u boj, da li je hrabro pisati o sopstvenoj slavi? Jovan Dučić veruje da su pesnici i junaci istog porekla. Kaže: „heroj i pesnik, to su dva blizanca i dva najsavršenija uzora ljudskog soja“ 7.

 

Događaji koje pesnici nisu mogli da predvide, a isprečili su se slavi pojedinih i zatrli tragove njihovog stvaranja, su oni, poput požara u Aleksandrijskoj biblioteci ili vizantijskog ikonoklazma.

 

 

Svest o trajnosti stvorenog kod grčkih pesnika

 

Elegija – Teognid

 

Teognida Megaranina pesma je to,

onog što vasceli slavi ga svet!8 

 

Teognid iz Megare živeo je u drugoj polovini VI veka, u doba burnih političkih prevrata. Svrgavanje tiranida bilo je uobičajeno širom helenskog sveta. Sam Teognid je pripadao plemićkoj klasi, koja je nakon uklanjanja tiranina Teagena sa prestola, morala u progonstvo. Teognidu je zaplenjena imovina, a on je, kao politički prognanik, morao da se seli iz jednog mesta u drugo. Živeo je u Tebi, Sparti, na Siciliji, Eubeji, sve do povratka u Megaru, kada su plemići tamo ponovo uzeli vlast. Međutim, imanje mu nije vraćeno.

Teognid je aristokrata koji nikada nije skrivao iskrenu mržnju prema puku. Smatrao je toliko nedostojnim sve što potiče od njega, da mu nije priznavao ni bogatstvo kao vredno samo zato što potiče od „neplemenitog“. To je isto ono bogatstvo koje je i on nekada imao. Međutim, ono što Teognidu, po njegovom sopstvenom mišljenju, ostaje nakon gubitka imanja je plemićka čast i dostojanstvo, upravo ono koje pučani nikada neće imati. Takvo je raspoloženje u njegovim elegijama.

 

Pesnik se, u svojim stihovima, obraća miljeniku Kirnu, mladiću plemenitog porekla. Za našu temu značajni su oni u kojima on govori o Kirnovoj slavi. Ona postoji zahvaljujući Teognidu, koji mu je već toliko puta ponovio ime. Upravo zbog toga će i drugi izgovarati Kirnovo ime, dok, uz muziku frule, pevaju Teognidove pesme.

 

Ljubav i slava

 

Ova dadoh ti krila da lako vineš se,

beskrajno prelastiš more i zemlju svu.

Na gozbi, proslavi prisutan svakoj,

na mnogim ustima bićeš,

mladići krasni, uz frule zvuk,

skladno i glasno o tebi pevaće poj.

A pod zemlju kad sađeš, u bezdan tamni,

dom Hadov turoban i plačan,

ni mrtvom ti slave zafaliti neće!

Ljudi vazda čuvaće spomen na besmrtno ti ime,

Kirne: ma lutao zemljom helenskom

il ostrvima našim ti, ma nemirnim i ribnim

brodio morem. At te nositi neće, već darovi

blistavi Muza što čela im ljubice rese.

Pesme voleće moje ljudi sada i vazda:

Sve dokle zemlje ima i Sunca greje zrak.

A ti za mene ni trun štovanja nemaš:

ko kakvog dečkića rečima me sludiš. 9

                              (prev. Gordan Maričić)

 

Teognid je detaljno obradio temu Kirnove slave. Ona će se, najpre, roditi na gozbama, rasti kada Kirno bude umro i širiti, zahvaljujući Teognidovim stihovima, sve dok Sunce greje zemlju. Međutim, prava poenta ovih Teognidovih stihova je da zameri svom miljeniku na njegovom ponašanju. Da je Teognid zaista svestan svoje poetske slave, vidi se u sledećim stihovima:

 

Poetska svest

 

Mudrovanja moja, Kirne, pečatni nek beleži znak:

Krađu reči zanavek sprečiće on,

Pokvariti niko neće dobro skrojeni stih.

A reći će svak: „Teognida Megaranina pesma je to,

onog što vasceli slavi ga svet!“

Sugrađanima, ipak ne sviđam se svim.

Ne čudi se, Polipeda sine: ni Zevs ne mili se svima,

Bilo da daždom daždi, il vode ne da ni kap. 10

                                                 (prev. Gordan Maričić)

 

Ovim stihovima, Teognid na neki način štiti svoju pesmu od krađe, motivom pesničkog pečata, o kome će biti reči kasnije. Premda zna da će ga slaviti celi svet, svestan je da se neće dopasti svima.

 

Na isti način je i Mimnermo učinio slavnom svoju miljenicu Nanu, a dva veka mlađi elegičar, Antimah iz Kolofona, svoju, iz Lidije.

 

Liđanka

 

Liđanka imenom i rodom sam ja: Antimah od svih

Kodrovih kćerki slavnijom učini mene.

Ko o meni nije pjevao jošte, ko nije čitao Lidu

To djelo što s Antimahom ga spevahu Muze? 11

 

 

Melika – Sapfa

 

Tvrdim da će se i mene docnije kogod setiti.12

 

Sapfa je poznata kao prva pesnikinja. Živela je u isto vreme kad i Teognid, rođena na ostrvu Lezbosu, u gradu Eresu ili Mitileni. Budući da je poreklom iz plemićke porodice, i ona je bila žrtva političkih promena i, kao i Teognid, bila prinuđena da napusti otadžbinu, kada su izbili klasni sukobi. Neko vreme provela je na Siciliji, a na Lezbos se vratila pošto se situacija smirila, a aristokratiji bio omogućen povratak. Poznata je njena ženska škola „u kojoj je ona, kao kakva sveštenica, negovala kult Muza, Afrodite, Harita i Erosa“13. Kako je škola bila damskog tipa, tako je i njena poezija bila savetodavnog karaktera. Savete je, pre svega, upućivala svojim učenicama, a ticali su se ponašanja, oblačenja, nege, zavođenja, itd.

 

Pesnikinja je u poeziji videla spas od zaborava, što sama jasno kaže u pojedinim stihovima. Za nju, smrt predstavlja zlo, verovatno zato što donosi zaborav.

 

Stoga, ona kudi jednu od svojih učenica, Đurić bi rekao potencijalnu suparnicu14, zato što se nije bavila poezijom, te će joj ime biti zaboravljeno.

 

Umrećeš, mila

 

Umrećeš, mila, a na grobu tvom ništa neće sećati

potomke da živela si ti, jer nisi bliska pesničkoj

ruži pijerijskoj. Tako neprimetna, po hadskom

domu ćeš ići, i mrak ćeš s mrtvima deliti mrkli. 15

                                      (prev. Aleksandar Gatalica)

 

Pijerija, koja se nalazi na granici Makedonije sa Tesalijom, čuveno je boravište Muza. Sapfa, dakle, njoj jasno stavlja do znanja će umesto sa Muzama po Pijeriji, tumarati po mračnom Hadu, sa ostalim mrtvima, samo zato što se nije bavila poezijom.

 

Đurić piše: „Ona je živela jednim snom o umetnosti i verovala u poeziju kao u spasenje od banalnosti i prolaznosti.“16 Ona sama bila je prilično svesna svoje slave i besmrtnosti.

 

Sapfa mi je ime

 

Sapfa mi je ime i pesmom sam se uzdigla među

ženama, kao Homer među muškarcima. 17 

                                  (prev. Aleksandar Gatalica)

 

Ne samo da Sapfa, kao Teognid, na svoje delo stavlja pesnički pečat pominjanjem svog imena u pesmi, nego se poredi sa Homerom. Činjenica je da se Sapfa, među ženama, uzdigla kao prva žena pesnikinja. Međutim, ovo nisu jedini stihovi u kojima Sapfa pokazuje svest o svojoj slavi.

 

Tvoje će ime slava po svemu razglasiti sv’jetu

ljudima svima što ih presjajno promatra sunce.

I na žalu Aheronta, nadam se, vidjet ću tebe! 18 

 

Kao i u prethodnim fragmentima, neskromno govori O sebi u trećem licu jednine, u fragmentima koji slede:

 

Miljenica je Muza,-

one će njeno proslaviti ime… 19

 

I u drugim fragmentima, svesna je darova pesništva, koje donose Muze, ne samo njoj, već i drugima njima dragim.

 

Divni su darovi Muza…

Zanos moj nek prate Harite,

što lakim korakom odoše na Helikon. 20

 

Budući da su darovi Muza divni i raznovrsni, pesnicima nije dopušteno da tuguju:

 

Pjesniku u žalosti

 

Nije dopušteno da se čuju tužaljke

u kući svećenika Muza.

Ne pristaju nam tužaljke

ko ni lice prepuno suza. 21

 

Pitanje je na kakva tugovanja pesnika Sapfa konkretno misli. Može se pretpostaviti da su to ona, koja izražava Mimnermo u svojim pesmama. Dakle, pesnicima, sveštenicima Muza, kako ih Sapfa naziva, nije dopušteno da žale zbog prolaznosti mladosti ili života, budući da oni nikada istinski ne umiru.

 

U Korintskoj besedi koja je sačuvana pod imenom Diona Hrizostoma, za koju Đurić tvrdi da nije njegova22, postoji Sapfin fragmenat:„Tvrdim da će se i mene docnije kogod setiti.“ 23

 

 „Tvrdim da će se i mene kogod setiti“,

veoma lepo reče Sapfa; a čak i lepše Hesiod:

„niko u poptunosti ne uništi glas, koji god

mnogi ljudi pronesoše: sada je i sam (glas) neki bog“. 24

 

Sapfa je još u antici privlačila pažnju pesnika, koji su joj se obraćali u svojim pesmama. Primer je epigram posvećen njoj, koji je sastavio Tulije Laurea.

 

Natpis na Safinu grobu

 

Tuđinče, uz humak eolski prolazniče,

Nemoj reći da je mrtva kći grada Mitilene,

Ona pjesnikinja slavna.

Taj spomenik podigoše ljudske ruke,

Al uskoro će i to djelo

Prekriti zaborava prah.

Kao da nam pjesnikinja kaže:

-Za ono što darom Muza stvorih,

mene, prolazniče, nije tvog mišljenja strah.

Devet je zbirki pjesama meni na čast i dar.

Priznat ćeš i sam da je njihova čar

Pobijediti i smrtni mrak.

Svi će Safu u svako spominjati vrijeme

Kamo dopire sunčani trak! 25

 

 

Horska lirika – Pindar

 

Slava se širi od usta do usta ako neko kaže koju lepu reč; i širom plodne

zemlje i preko mora svugde prodire večno neugasni zrak lepih dela (Isthm. IV 40ss) 26

 

Premda horska lirika predstavlja raznovrsniju književnu vrstu, nije sačuvano mnogo himni. Uglavnom su to epinikije27, dakle pesme koje proslavljaju pobedu. Pre svega, reč je o pobedi na narodnim agonima, te su pobednici slavu sticali zahvaljujući svom trijumfu, ali i odi, koja sledi kao nagrada. Uobičajeni je postupak horskih liričara bio da proslavljaju ne samo pobednika, već i njegov grad i rod iz koga potiče. Stoga je ovaj sačuvani deo horske lirike sav u znaku proslavljanja, a pojedini stihovi govore i o besmrtnosti zahvaljujući pesmi. Karakteristična je veza između horske lirike, ove pobedničke i tiranide. Tirani su pozivali horske liričare na svoj dvor, kako bi im oni zauzvrat sastavljali pesme. Tirani su, dakle, bili svesni da im je pesma najbolji lek protiv smrtnosti.

 

Pindar, jedan od najznačajnijih horskih liričara, rođen je oko 518. godine p.n.e., u Kinoskefali kod Tebe, ali je umro u Argu oko 442. godine p.n.e. Đurić nam prenosi da „ga Platon, u Menonu 81 V, uzima kao svedoka za učenje o besmrtnosti duše“.28 Horacije pominje Pindara u svojoj odi (IV, 2):

 

Kao rijeka, što teče sa planine,

nabujala od kiša preko obala,

Pindar buči i razliveno se ruši

dubokim stihom. 29

 

Upravo zbog prirode svojih pesama, Pindar je često govorio o značaju pesme koja slavi velika dela. Miloš Đurić o tome kaže sledeće: „vrlina „sija u pesmi“, jer pesma opeva lepo delo kao uzor za budućnost, širi njegovu slavu i obezbeđuje mu trajanje i važenje među ljudima“ 30. Uloga pesnika, naročito onih koji su pisali epinikije, je bila da obezbede trajanje vrlini i pobedi, kao i pojedincu koji ih poseduje. Veliki je broj takvih stihova kod Pindara:

 

Besmrtnost

 

Besmrtno onaj živi,

kome se pjesma divi.

Spomen na lijepa djela

često gine,

ako ga šutnja prekrije

velom zaborava.31

 

Pre svega, Pindar napominje da lepo delo živi jedino u odi i da su pobednici blaženi jer pored lovorovog venca, koji će uvenuti, dobijaju i pesmu, kao trajnu uspomenu na njihovu pobedu.

 

Ako pjesnik opeva uspjelo događaj neki,

To vječno s pjesmom živi djelo,

Pa sjaj vječni lijepih djela traje,

Po zemlji plodnoj i na moru sjaje.32

 

U drugim stihovima:

 

Tko borbom steče sreću,

pjesma slatka njemu

početak slavi bit će poznijoj.

Za vrline dične

Nagrada je pjesma čvrsta, stalna.33

 

Takođe u:

 

O Muzo, prema junaku ovom zvuk pjesama okreni!

Čuvaju pjesme i spomeni

Djela i slavu mrtvih junaka.34

 

Čitava je Pindarova poezija usmerena na to da slavi pobednika. On se osvrće i na njegov rod, rodni grad i na taj način i njima donosi slavu, baš kao i sam pobednik. Premda piše o samoj pobedi, ipak je jasan njegov stav da su pesnici zaslužniji za slavu junaka nego njihova dela.

 

Poznate nama su vrline Nestora i Sarpedona Likijca,

a slavni su oni među ljudima svima

i poznati zbog pjesama junačkih i zvučnih,

koje su pjesnici veliki spjevali smrtnicima.

U pjesmama slavnim dugo cvate vrlina,

a malo je pjesnika, čija je to stvorila vještina.35

 

I nešto direktnije u:

 

I ja to mislim, da je slatki stih Homerov

slavu Odiseja učini većom od njegovih djela.36

 

Metafora koju Pindar često koristi u odama, jeste ona koja će kod kasnijih pesnika, naročito rimskih, naići na veliki odjek. On slavu pobednika, odnosno svoju pesmu poredi ili sa objektima monumentalne arhitekture ili statuom, sa materijalima za izradu istih ili pak, sa onima, koje je stvorila sama priroda. Budući da se na ovakvim materijalnim objektima, koji su pritom, često izuzetne lepote, lako može uočiti prolaznost i poroznost, pogodni su za stihove koji opisuju trajanje.

 

Uništiti njega nikada neće

ni zimska olovna kiša,

što gusta lije iz olujnih oblaka,

ni oluja ni vijavice snježne

neće ga u virove morske odnijeti.

Sjajno će pročelje njegovo na suncu

o slavnoj pričati, o Trasibule,

pobjedi na kolima oca i plemena u Krisi tvoga

i objaviti riječima smrtnika. 37

 

U pojedinim stihovima, uvode svojih epinikija poredi sa sjajnim pročeljem palate. Uvodi su mu potpora pesmi, kao što stubovi drže krov palate.

 

Stupove zlatne podignut ćemo ko potporu čvrstu

predvorju dvora, kao kad se palača zida,

i pročelje njegovo zbog izrade krasne

izdaleka vidljivo bit će. 38

 

Zatim, u izvesnim stihovima pesmu poredi sa parskim mermerom, koji je kao materijal otporan na vremenske uslove, a budući da je parski, znači i da je jako kvalitetan i lepog izgleda.

 

Ako tražiš, da ujaku Kaliklu tvome

stup grobni podignemo

bjelji od mramora parskog,

tada pamti,

da žežno zlato punim sjajem plamti,

a pjesma o djelima slavnim

čovjeka čini kraljevima ravnim!39

 

Sedma Nemejska oda posvećena je Sogenu iz Egine, pobedniku u petoboju. Ova oda naročito izražava Pindarovu misao da će nestati sve što pesma ne opeva, kako kaže Ton Smerdel: „čemu ne dade pečat besmrtnosti i aureolu slave“ 40 .

 

Svima se jednako val približava Hada,

On strmoglavce na nepoznata i slavna pada.

Samo onaj slavan je dovijeka,

Kome i po smrti slavu bogovi daju. 41 

 

Dakle, pobednicima na grčkim igrama, slava je svakako zagarantovana, pre svega pesmom. Da je Pindar u to duboko verovao videlo se u prethodnim stihovima. Postoje i stihovi u kojima on otvoreno govori o svojoj slavi, svestan da mu nakon smrti neće zafaliti.

 

Pjesma je moja božanskoga nadahunća

ko i vrline divna junaka ovoga.

Vrhunac slave u sreći sjaji! 42

 

Zatim, svestan je da njegova lična slava, vremenom, može biti samo veća.

 

Dar kakav god mi bio,

što mi ga je Usud poklonio,

dobro kao pjesnik znadem,

da će budućnost, koja hrli k meni,

s vremenom sve u slavu moju da izmijeni. 43

 

Uvode epinikija poredi sa pročeljem palate, pesme su mu bolje od parskog mermera, a slavu neće uništiti ni kiša ni oluja ni snežne vejavice. I, najzad, o trajnosti zapisanog:

 

Pjesma je spomenik

 

Za himne svoje svete

temelje podigoh zlatne.

Sad, srce, spomenik ko u priči

podignimo zanosom lijepe riječi. 44

 

 

Epigram

 

Mali po formi, epigram je od običnog natpisa na grobnom kamenu, hramu, kipu, postao književni oblik. Simonid je još u VI veku p.n.e. udario temelje epigramu, ali se tek u IV veku p.n.e. formira kao žanr. Od samog nastanka bio je u stihu i to, u elegijskom distihu. U helenizmu postaje najvažnija pesnička vrsta uz elegiju. Nekada ga je teško razlikovati od kratke elegije zbog stiha i tugovanja. Za epigram je karakteristično da u svojoj kratkoći uspeva da zadrži jasnu poentiranu misao. Budimir i Flašar pišu da je „duša antičkog epigrama sažeta kratkoća, paradoksalni spoj suprotnosti i blistava poenta“45. U klasično vreme imao je herojski ton, da bi u helenističko postao odraz svakodnevnog života sa lakom tematikom, gozbenom, ljubavnom… Dok se na grčkoj strani epigrami i dalje sastavljaju, na rimskoj neoterci poput Katula, Bibakula i drugih nastavljaju tradiciju helenističkog epigrama. Međutim, tek kod Marcijala dostiže savršenstvo. On je u grčki epigram upleo rimsku satiru i dao mu je novi ton s izraženom poentom, koju čini duhoviti zaključak. Ta žaoka na samom kraju epigrama sastoji se ponekad od jedne reči, a najčešće od kraće rečenice. Marcijalove teme su život po rimskim ulicama, gozbama, kupatilima.

 

Najveći broj grčkih epigrama sačuvan je u dve zbirke: Palatinskoj antologiji Konstantina Kefale iz X veka i Planudovoj antologiji, koju je u XV veku sastavio monah Maksim Planud. Postoji izvestan broj epigrama u ovim zbirkama, koji se bave pitanjem besmrtnosti postignutom pesničkim stvaranjem. Ovu grupu čine oni epigrami, koje su pesnici posvećivali slavnim prethodnicima, upravo izražavajući ovu ideju. Već je pomenut epigram Tulija Lauree Sapfi, a treba izdvojiti i epigram Iona sa Sama, posvećen uveliko slavnom tragediografu.

 

Euripidu

 

Pozdravljen budi Euripide, čiju vječnu postelju noćnu

U gudure Pijerije smjestiše tamne.

Znajder, mada pod zemljom jesi, da slava će vječna ti biti,

K’o što j’ i homerskih neprolaznih Harita onih! 46

 

Pijerija ne označava samo boravište Muza, na granici između Makedonije i Tesalije, već je i Euripid umro u okolini Amfipolja u Makedoniji. Slučajnost je da je Euripid umro baš tamo, ali se odlično uklapa u kontekst Muza i Harita, zaslužnih za očuvanje pesničke slave. Zatim, postoji epigram drugom tragediografu, Sofoklu, koji se napisao Simija Tebanac. Kao što je Simiju već proslavio Platon u svom dijalogu Fedar47, tako je on doprineo Sofoklovoj slavi svojim epigramom.

 

Sofoklu

 

Tebe, Sofokle, horskog pjevača, Sofilu sina,

Tragičke Muze, Kekropa zvijezdu,

Čiju je kosu krasio često izvijen Aharnski bršljan,

Što bujno uz oltare i pozornice cvate,

Sad grobni humak i neznatna pokriva zemlja, al’ život

Se premoćni tvoj u besmrtnim stranicam’, vidi.48

 

Dakle, poenta je u ovim epigramima ista. Premda je pesnik umro slava će mu biti večna. Iz vizantijskog perioda postoji epigram sholastika Agatije, iz VI veka, koji takođe govori o besmrtnosti sačuvanoj u stihovima.

 

Besmrtnost

 

Kipovi, slike i svečani natpisi radost

svima su ljudima baš slavan što stekoše glas,

ali tek samo dok žive, jer počasti ove su tašte

i njihov ne prate duh, stigne ih nemila smrt!

Ipak njihova tvoračka moć u vječnost ih prati,

s njima da boravi tad i vječni čuva im glas.

Homer ni Platon slikom i kipom ne postaše slavni,

nego im sačuva čast njihova tvoračka moć!

Sretni su oni čiji je spomen u knjigama mudrim,

njihov što stvori ih duh, a ne varljivi kras!49

 

 

Svest o trajnosti stvorenog kod rimskih pesnika

 

A ne vidiš li najzad da i stene

dug svlada veka? Ruše se silne kule,

i gnjije kam. I hramovi bogova,

i kipovi im pucaju, umorni,

i ne može udaljit ni božanstvo

ustanovljene međe, ustati

nasuprot zakonima prirode.

Zar spomenike ne vidiš muževa

gde propadaju, stare, mru i sami?

S bregova pada stena otrgnuta,

i ne može ni omeđenog veka

podneti silu. Otrglo se ne bi

u iznenadnu padu da je moć

vremena dugih rušilačku svu

bez loma nosilo od vajkada.50

 

Lukrecije, koji je napisao prvi rimski filozofski spev želeo je da Rimljanima približi Epikurovu filozofiju. Njena je suština bila da će ljudi dosegnuti sreću samo ukoliko se oslobode strahova i neprijatnosti. Budući da su glavni ljudski strahovi strah od smrti i strah od bogova, Epikur je ljudima pokušao da objasni kako najbolje da ih se oslobode. Motiv koji u prethodnim stihovima upotrebljava Lukrecije sličan je motivu koji se javlja kod Pindara. To je onaj da se prolaznost ljudskog veka najbolje objašnjava metaforama rušenja i trošenja čvrstih materijala koji se koriste u gradnji. Pa čak i hramovi, božanski domovi, neminovno propadaju.

 

Za razliku od pesničke svesti o trajnosti stvorenog, Lukrecije odražava ličnu svest o prolaznosti stvorenog. U narednim stihovima, trudeći se da dokaže da je zemlja zapravo mlada, poziva se na primere trojanskih junaka, koje je pesma prve zabeležila. Da su postojali neki raniji junaci, i oni bi se sigurno našli u pesmi.

 

I, dalje, ako nisu imali

zemlja i nebo rodnog postanka,

i bili uvek i od vajkada –

što nije nikad pesnik nikoji

pre pada Troje išta opev’o,

pre ratova pod Tebom? Kud su dela

junaka tolkih svela tolko puta?

I zašto nisu nigde procavala

u spomeniku slave večite?51

 

Dakle, i po njemu je pesma najbolji dokaz postojanja i očuvanja dela, kako sam kaže „u spomeniku slave večite“.

 

 

Pesništvo Avgustovog vremena i njegove karakteristike

 

Avgustovo doba je doba restauracije na svim poljima. Država se obnavljala, a sa njom i kultovi, državna organizacija, građevine. Gradile su se nove. Rim je cvetao u punom sjaju. Duh preporoda ušao je u Grad, a samim tim i u književnost. Dok su ranije istoričari bili više cenjeni od pesnika, sada glavna uloga pripada pesnicima. Počev od prvog veka pre nove ere i neoterika, status pesnika u rimskom društvu se menja. Pesnik sada predstavlja uzor i definiše izvesne moralne vrednosti. Rimski pesnici donose grčku poeziju u Rim. Samom Avgustu je pre svega bio neophodan pesnički krug i kvalitetan pesnik, kako da ovekoveči njegova dela, tako i da „javno hvali političku vlast“52. Zato se kaže da je Avustovo doba, doba dvorskih pesnika, čija je glavna uloga bila da slave Rim i samog cara, ali i da doprinose restauraciji starih rimskih običaja, koja je bila Avgustova lična misija. Budući da je većina ovih pesnika imovinski propala tokom građanskih ratova, zavisili su od pomoći Avgusta i njegovih bliskih prijatelja, koji su imali pesničke krugove. Najznačaniji je Mecenin, kome su pripadali, između ostalih, Vergilije, Horacije i Propercije. Dok  pesništvo cveta, besedništvo opada, jer u državi vlada mir, pa se ono povlači u besedničke škole. Odatle utiče na druge književne rodove i i dalje je glavni element obrazovanja. Interesantno je da su glavni pesnici Avgustovog doba Italici: Vergilije je sa severa Italije, iz okoline Mantove, Horacije je sa juga, iz Apulije, Ovidije iz Sulmona, nadomak Rima, Propercije iz Umbrije. Za razliku od Horacija i Vergilija, Ovidije je pripadao viteškom staležu i poticao je iz imućnije porodice. Stoga mu književni krug nije bio neophodan da bi se izdržavao, te je mogao više da sledi svoje pesničke impulse. Iako mu nije bio neophodan, ipak je pripadao krugu Valerija Mesale, kao i Tibul.

 

 

Horacije

 

Horacijev život je bio specifičan. Ponikao je na apulijskom sušnom tlu, odakle ga je otac, koji je najzaslužniji za njegove uspehe, poveo u Rim, da se tamo školuje. Školovanje je nastavio u Atini. Kada je buknuo građanski rat, pesnik je bio na strani Bruta i Kasija, ali mu to nije bila prepreka da, kasnije, pristupi Meceninom krugu i da se približi i samom Avgustu. Koliko je Avgustu bio drag svedoči i činjenica da mu je car poverio zadatak da napiše Carmen saeculare, povodom obnove stogodišnjih igara. To je njegova jedina pesma namenjena pevanju i to horskom. Horacije je svoj zadatak vešto ispunio u maniru, koji je praktikovao do tada, u sapfičkim stihovima. Takođe se bavio i teorijom pesništva.

 

Horacije je prvo napisao Satire i Epode, da bi se onda posvetio „prenošenju grčke lirike“. Nikola Šop kaže:„dotada Rimljani nisu skoro ni imali lirske poezije, u najužem smislu“53. Horacije je pre svega preneo alkejski, sapfički i asklepijadski stih, Arhilohov manir i ugledao se i na Pindara. Prve tri knjige pesama su objavljene kao celina 23. godine p.n.e., a četvrta, 13. godine p.n.e. Potkrepljenje Svetonijeve tvrdnje54 da ga je Avgust naterao da sastavi četvrtu knjigu, možemo pronaći u tome da je, proporcijalno, Horacije najviše pesama iz četvrte zbirke posvetio samom Avgustu: tri od šesnaest. U tom kontekstu, trideseta pesma treće knjige dobija značajnije mesto. Ona je ne samo završnica treće knjige, već i Horacijevog planiranog stvaranja Carmina. Horacije je vodio računa o tome da svaku knjigu pesama otvara i zatvara određena pesma.

 

Završna pesma druge knjige predstavlja simbolično pesnikovo pretvaranje u labuda. U njoj Horacije govori o svojoj slavi. Ponosno tvrdi da će za njega znati i Kolhiđani i Dačani, Geloni i Iberi, dakle i Istok i Zapad. On kaže:

 

Ja neću umreti, dragi Meceno,

Koga često zoveš ko gosta za stolom,

 

Niti će me okovat stigijski vali.

Već rapava koža pokriva mi noge,

Već se pretvaram u belog labuda.

Po ramenu i rukama niče mi perje. 55 

 

Međutim, pravi monumentum pesničkog trajanja i stvaranja je sama završnica treće knjige Oda, u kojoj Horacije sebi svesno gradi prâvi pesnički spomenik. Ona tu stoji kao obeležje planiranog kraja, baš kao što nadgrobni spomenik poručuje da je jednom životu došao kraj. Pesma je u asklepijadskom stihu, a glasi:

 

Melpomeni (Muzi lirske poezije)

 

Trajniji od tuča spomenik sam dig’o,

piramida carskih on se diže više

satrti ga neće sever plah ni kiše

ni vremena korak i vekova igo.

 

Sav propasti neću: mene veći deo

u potomstva srcu dovek neće mreti;

i sve veći biću, dogod uz Breg sveti

s vestalkama bude pontifik se peo.

 

Reći će: sred sušne rođen Daunije,

Tamo gde Aufid hučeći sve mrvi,

Od ubogog-velik, preneo je prvi

Na italsku liru pesme Eolije.

 

Primi gordost, moje što zasluži delo:

Lovorom delfijskim ovenčaj mi čelo!56

                                (prev. M. Marković)

 

 

U geografskom pogledu, pesma putuje od Egipta do Rima, seli se u italsku zemlju, da bi put završila u Grčkoj. Egipat je postojbina piramida, a takođe i sjajna Avgustova provincija sa posebnim statusom. Smatran je carevom svojinom, u kome je Avgust bio poštovan kao bog i kao ljubimac boga Ptaha i boginje Izide. Egipat je simbol Avgustovog trijumfa, čija se proslava odigrava u samom Rimu. Trijumfalna povorka, na čelu sa pontifikom, penje se na Kapitol, do Jupiterovog hrama. Dakle, prvi deo pesme je odraz Avgustovog trijumfa, koga je, između ostalih, i Horacije učinio slavnim. Drugi deo pesme odražava pesnikov trijumf, koji kreće iz sušne apulijske zemlje, usponom kao pontifik i stiže do samog boravišta Muza. On svoj trijumf u obliku grčke poezije prenosi u Rim, ovenčan lovorovim vencem.

(U komentarima na ovu odu57 prenosno značenje dum Capitolium je: dok postoji Rim, tj. zauvek. Scandet cum tacita virgine pontifex, na istom mestu58 označava redovno održavanje Vestinog kulta, u tišini, na čelu sa pontifikom59.)

Karl Galinski (Karl Galinsky) primećuje da je Horacije upotrebio reč princeps umesto primus, u stihovima u kojima kaže da je prvi preneo eolsku liriku u rimsku. Time se poistovećuje sa Avgustom, koji je prvi (primus) uveo monarhiju60.

Libitina je rimska boginja sahranjivanja i pogrebnih obreda, te je, tako, kod Horacija postala i personifikacija smrti. Njen hram nalazio se u blizini Aventina i tu su popisivani mrtvi.61  Verovatno koristi njeno ime da ne bi ponaljao moriar.

Galinski62 pokušava da tumačenjem ove ode, istraži fenomen prenošenja grčkih uticaja na Rim. Autor tvrdi da je čitava pesma u duhu eklekticizma, koji je i obeležje Avgustove epohe. Stoga, Horacijevu pesmu povezuje sa tradicijom nadgrobnih natpisa i epigrama, karakterističnih i za Grke i za Rimljane. Kao što smo već videli aleksandrijski pesnici pišu epigrame slavnim prethodnicima svesni njihove besmrtnosti zahvaljujući pesmama.

 

Horacije na još jednom mestu u svome delu pominje kako je on prvi preneo grčku liriku u rimsku. To je mesto u prvoj knjizi pisama posvećeno Meceni:

 

Prvi sam ja kroz Helikon prokrčio sopstvenu stazu,

ne znam za utrte pute, al’ duh će nezavisan uvek

pratiti rulja glupaka. I jambove ja sam u Lacij

preneo prvi, al’ samo duh pesme i ritam preuzeh

od Arhiloha tvorca, a izraz i tema su moji. 63

 

Ovim stihovima kao da pokušava da dokaže svoju autentičnost, što je možda izazvano nekim optužbama. Kaže da je od Arhiloha preuzeo duh pesme i metar, kao što su, uostalom, i Alkej i Sapfa uradili. Na ovom mestu, pre svega, misli na svoje Epode, pisane u jampskom stihu, dok je svoju liriku pisao u alkejskom i sapfičkom stihu.

 

Edvard Frenkel (Eduard Fraenkel) tvrdi da uvodni deo Horacijeve tridesete ode treće knjige oživljava grčku horsku liriku64. Pesnik se, pre svega, poredi sa Pindarom, koji ima slične metafore: njegovu pesmu neće uništiti ni olovna kiša, ni snežne vejavice, oluje, ni morski virovi. Premda Pindar pravi poređenja svojih stihova sa monumentalnom arhitekturom i materijalima, sa statuom, Horacijeva će pesma duže trajati, jer je ona iznad svega toga65. Ona je trajnija od bronze, viša od piramida. Nju neće uništiti ni kiša koja menja izgled kamena, ni vetar koji odvaljuje stenje. To nam Horacije kazuje u drugoj knjizi pisama, u pismu posvećenom Avgustu:

 

Ne može tučani kip, ma i Lisipov, dati sve ono –

srce i dušu čoveka –  ko pesma što daje, tek kroz nju

stvarno se otkriva ličnost. Pa ni ja te satire svoje

ne marim – puze po zemlji; za herojske pesme sam

stvoren.66

 

Nikola Šop prenosi da u susret Danteu i Vergiliju, koga je poslala Beatriča da ga spasi, idu četiri velike senke među kojima je „„Horacije satiričar“ odmah drugi, tj. prvi iza Homera „najvećeg pjesnika“ (Inferno IV. 79-90)“67. Iza Horacija, sledeća sen je Ovidijeva. Budimir i Flašar kažu da je Horacije proslavljan još za života i da je profesor retorike Kvintilijan smatrao da je Horacije jedini rimski liričar „koga vredi čitati“68.

 

 

Propercije

 

Propercije potiče iz Umbrije, iz mesta Asizi. Mlađi od Horacija, (rođen 50. godine p.n.e.), umro je pre njega (15. godine p.n.e.). Kao Vergilije i Horacije, i Propercije je bio žrtva konfiskacije zemlje u korist veterana 43 – 42. godine p.n.e. Kada je došao u Rim, sa majkom, nakon očeve smrti, pristupio je Meceninom pesničkom krugu.

 

Proslavljeni elegičar imao je četiri knjige pesama, od kojih je većina posvećena Cintiji. Navodno, to je bio pseudonim Propercijeve velike ljubavi Hostije ili Roscije. Ukupno sadrži devedeset dve elegije, koje su pisane u elegijskom distihu, uobičajenoj knjiženoj formi toga vremena. Elegije su svrstane u četiri knjige. Prva knjiga je u potpunosti posvećena Cintiji i nazvana je Cynthia Monobilos. Ima dvadeset dve pesme. Napisana je između 33. i 28. godine p.n.e. Druga ima trideset četiri elegije, koje se ne obraćaju samo pesnikovoj dragoj već i drugima. Napisana je u periodu od 28. do 25. godine p.n.e. Treća knjiga, koja obuhvata dvadeset pet elegija, nastala je između 24. i 22. godine p.n.e. Šarolika i raznovrsna po tematici, manje se obraća Cintiji, a više Avgustu i Meceni. Četvrta knjiga je etiološka, potpuno u maniru Avgustove restauracije, napisana je između 21. i 16. godine p.n.e., a ima samo jedanaest elegija.

 

Dok se u prvoj knjizi Propercije potpuno predstavlja kao pesnik ljubavi, u trećoj se trudi da odbrani svoju pesničku slavu. Pre svega, izdavajaju se prve tri pesme treće knjige69. Naučnici su se generalno složili da prve tri pesme treće knjige najviše reflektuju Horacijevu poeziju, a ponajviše tridesetu pesmu treće knjige . Pre svega smatra se70 da Propercije u ove tri elegije pokušava da utvrdi svoj status pesnika, elegičara i svoje mesto u odnosu na druge pesnike, grčke i rimske. Budući da su mu prethodne knjige uglavnom ljubavne sadržine, ovde se vidi da menja tok, da postaje svestan sebe kao pesnika, pošto je već davno postao svestan sebe kao ljubavnika. Pre svega to odražava pesma 3.2. U njoj su sledeći stihovi:

 

Al’prate me muze i voli čitalac.

 

Moj hor baš je umorio Kaliopu.

Bićeš srećna ako te slavim u pesmi

Koja biće spomenik tvoje lepote.

Neće izbeći zakon sigurne smrti:

Ni piramide visoke čak do zvezda,

 

Ni hram elejskog Jupitera, sličan nebu,

Ni veličanstveni Mauzolejev grob.

Plamen i kiša naudiće lepoti

Koju će srušiti teško breme leta.

Vreme ne može da uništi genija

 

Koji će se slavom odupreti smrti. 71

    (prev. Mladen S. Atanasijević)

 

Horacije u svojoj pesmi pominje Melpomenu, muzu lirske poezije. Kod Propercija se javlja Kaliopa, muza epske poezije, koja je umorna zbog Propercijeve lirike. Dok se čitaju latinski stihovi, lako se može uočiti reč monumenta, koja je okosnica Horacijeve pesme. Propercijeve pesme su spomenik Cintijinoj lepoti. Horacije kaže da je on svojim pesmama sebi podigao spomenik. Nijanse u izrazu su primetne, ali je suština ista. Poezija je pesnički spomenik. Propercije se ovde više izražava u stilu Teognida, koji je Kirnu podigao spomenik. Horacijevim piramidama, koje su kod Propercija visoke do zvezda, pridružio je još dve značajne antičke građevine: hram elejskog Jupitera u Olimpiji i Mauzolej u Halikarnasu. Kao i Horacije pominje kišu: imber, koja je tihi razarač ovih velelepnih spomenika, ali je i on svestan da će jedan deo njega – onaj pesnički genij, nadživeti sve: ingenio stat sine morte decus.

 

Još jedna refleksija na Horacija nalazi se u prvoj elegiji treće knjige. To je objašnjenje zašto sebe smatra prvim (primus) i posebnim.

 

Ja, prvi sveštenik, prenosim grčki hor

Sa čistog izvora u rimske orgije.72

     (prev. Mladen S. Atanasijević)

 

Upotrebljava isti izraz kao Sapfa koja pesnike naziva sveštenicima Muza. U stihovima koji slede, vidimo i da podrazumeva da je baš njihov sveštenik. Takođe, postoji molitva Muzama, koju ima i Horacije, da mu ovenčaju čelo.

 

Prvi ovim putem sa brega sestara

Dono sam delo da se čita u miru.

Dajte, o Muze, meke vence pesniku,

Neće biti venac za moju glavu tvrd!

 

Što mi za života uskratila zavist,

Posle smrti slava dvostruko mi daće.

Sve će stvari vreme tada da uveća,

Posle smrti ime u ustima raste.73

                    (Mladen S. Atanasijević)

 

 

U ostalim stihovima iste pesme govori da je slava koja dođe nakon smrti veća od one za života.

 

I pesnik tvoga pada i nesreće, Homer,

Stekao je slavu u srcu potomstva.

 

I mene će Rim slaviti u potomstvu.

Proričem sebi taj dan posmrtne slave.

Kamen mi ne treba na prezrenom grobu,

Pošto mi Apolon uslišio želje.74 

 

 

Činjenica je da je Avgustova politika imala pesnike koji su, kako kaže Miron Flašar, bili njeni „vesnici i tumači“75. Dok se Vergilije usudio da napiše rimski nacionalni spev, Propercije je, napisao izgovor zašto to ne može. Pozvao se na Kaliopu, koja ga je lepo savetovala da njegova slava neće biti u opevanju herojskih poduhvata i bitaka, već samo ljubavi. Ovom pesmom Propercije utvđuje svoj status pesnika.

 

Po liku, mislim, bila je Kaliopa:

„snežni labudi voziće te udobno,

 

Rzanje te neće odvesti u borbu.

Tvom promuklom glasu ne priliči truba,

Niti da bojiš krvlju šumu beotsku

Il’ da slaviš u polju bitke Marija,

I Rim koji ruši silu Tevtonaca,

 

I varvarsku Rajnu krvaviju od Sveva

Koja tužno valja tela ranjenika.

Slavićeš pijane dragane vencem

Na tuđem pragu i njina noćna bekstva,

Osvajanje žena dugujući tebi

 

I vešto varanje strogih muževa.“ 76

 

 

Ovidije

quod temptatam scribere versus erat. 77 

 

Još jedan predstavnik Avgustovog Rima je Ovidije. Međutim, to nije bio isti Rim u kome je odrastao Horacije, pa ni Propercije. Pre svega, Ovidije je mlađi od Horacija dvadeset dve godine, a od Propercija trinaest godina, taman toliko da ne oseti bure građanskih ratova i sam proces obnove Rima. Kada je Ovidije stasavao, a pre svega kada se školovao u Rimu, građanski ratovi su uveliko bili završeni, a sama obnova je dostigla vrhunac. Dakle, nije bio svedok burnih prevrata u državi. Poreklom je bio iz viteškog staleža, te novac nije predstavljao problem da pohađa najbolje škole toga vremena, pre svega u Rimu, a potom i u Atini. Na očevo insistiranje školovao se za činovničku karijeru, ali je, protivno njegovoj volji napušta i posvećuje se pisanju stihova. Pre svega zato što bi „sve ispalo stih“ što je pokušao da napiše.

 

Ovidije je bio previše ležeran za Avgustov ukus. On nije zavisio od pomoći patrona, jer je imao sredstava za život, te mu je pripadnost književnom krugu predstavljala uobičajeni manir vremena u kome je živeo. Sem toga, njegova dela su odmah postala popularna u Rimu. Horacije je možda bio svestan greške iz građanskih ratova, pa je bio uz Avgusta, dok Ovidije nije imao tih skrupula. Opet, odrastao je u prilično stabilnom društvu i izobilju. Njega stari moral i običaji nisu zanimali, te nije ni hteo da se bavi njima. Ovidije je pre svega jedan moderan duh, što sam kaže u stihovima:

 

Prošlost nek voli ko hoće! Ja čestitam sebi što danas

rođen sam, doba je to sasvim po ukusu mom.78

 

 

Parodirao je sve što bi mu palo na um: mit, ljubavnu veštinu, elegiju i elegičare, pa možda čak i tugu koju je slao iz Toma. Parodira i ljubav, pre svega tu elegičarsku, koja je obično vezana za jednu jedinu ženu.

 

Predmet interesovanja su mu i mitovi, i to prvenstveno oni koji se tiču preobraženja. To je pokazao u svom, značajnijem po obimu, ali i po tematici, delu Metamorfoze. Pisano u heksametru, podseća na herojski ep, ali je sadržinom bliže helesnističkom pesništvu i to onom aleksandrijskog tipa, koje objašnjava uzroke pojava pomoću mitova, tzv. etiološko pesništvo79. Ovidije je Metamorfoze završavao, kada je odlazio u progonstvo, dakle 8. godine n.e. Iz nekog razloga je hteo da ih spali, ali je sačuvano zahvaljujući njegovim prijateljima. Na samom kraju Metamorfoza, postoji očigledna aluzija na Horacijeve stihove iz pesme III, 30, i to ne samo tematski, već on direktno koristi Horacijeve reči i motive.

 

Evo sam svršio djelo, – ni srdžba ga Jupiter-

boga

Uništit neće ni oganj ni gvožđe ni nesito vr’jeme.

Onaj dan, što samo nad ovijem tijelom ima

Vlast, nek nestalni rok mi života svrši,

kad hoće,

Ali ću s dijelom boljim nad visoke ja se zvijezde

Dići i bit ću vječan, i ime mi zatrt se neće.

Kodgod se Rimska moć nad zemljama svladanim širi,

Narod će čitati mene, i ne varaju li slutnje

Pjesničke, ja ću u sva vremena živjeti slavljen.80

                                                  (prev. Tomislav Maretić)

 

Na samom početku, Ovidije koristi istu reč koju upotrebljava i Horacije, exegi koja kod Horacija stoji uz monumentum, dok je kod Ovidija uz opus. Reklo bi se da je skoro izvesno da je Ovidije imao na umu monumentum, kada je rekao opus. Sem toga, Propercije koristi reč opus81, delo, koje je doneo sa brega Sestara. Jupiter, najveći i vrhovni bog rimske države, našao je mesta i u njegovim stihovima, kao i u Horacijevim, gde se samo kao aluzija na njega, odnosno njegov hram, pominje Kapitol, i u Propercijevim, gde se pominje hram Jupitera elejskog. Dok kod Horacija pridev edax stoji uz reč koja označava kišu, kod Ovidija ona stoji uz vetustas, vreme koje troši život i uništava ga, kao što i kiša to čini sa kamenom. Obojica pominju pars mei, a pri tome misle na onaj deo njih samih koji je trajan, neuništiv, nematerijalan, njihova dela – slava. Kao što smo videli, na isti „deo sebe“ misli i Propercije. Kod Horacija će taj deo njega nadživeti Libitinu, Ovidije će zahvaljujući njemu postati večan, a Propercije će se odupreti smrti. Još jedna reč koju koriste obojica perennis, kod Horacija je upotrebljena da označi spomenik trajniji od bronze, kod Ovidija se odnosi na njega samog. Reč altus kojom se Horacije uzdiže iznad piramida, Ovidije koristi da bio bio viši od zvezda. Da li pokušava da kaže da će mu slava biti „viša“ od Horacijeve? Ovidije se očigledno igra Horacijevim metaforama. Kod Ovidija nema stihova u kojima govori šta je tačno uradio da bi bio slavljen i hvaljen, dok Horacije konkretno kazuje da je preneo eolsku liriku u Rim. Ovidije je date stihove napisao kao epilog svog velikog dela, dok je Horacije spevao čitavu pesmu, takođe epilog, ali cele tri zbirke Oda. Opet, Propercijev je motiv, bar onaj vidljivi, bio nešto drugačiji. On brani svoj status pesnika. Ovde se opet vidi Ovidijeva lakoća, budući da nema potrebe da se pravda, već samo niže stihove, dok Horacije u pesmu upliće i Avgusta i trijumf, objašnjava kako je od skromnih početaka postao slavan, itd.

 

Ovidijevo delo Amores, nastalo je 15. godine p.n.e. i u početku je imalo pet knjiga. Budući da su to pesme sakupljene u periodu od 20. do 15. godine p.n.e., Ovidije je naknadno izbacio dve knjige elegija i nastalo je novo izdanje od tri knjige koje je objavljeno oko 1. godine n.e. To znači da je zbirci dodao neke pesme iz kasnijih godina. On šaljivo u uvodu kaže da će čitaocu sada biti lakše da ih čita budući da ima manje knjiga. Jednu elegiju svoje zbirke Ljubavi (I, 15), posvetio je svojoj besmrtnosti. Ova elegija završava prvu knjigu njegovih pesama. On se trudi da objasni zašto se nije bavio vojnom veštinom, ili retorikom na trgu. Kaže da zavist od njega traži smrtno delo, dok on teži besmrtnoj slavi:

 

Smrtno delo tražiš, ja besmrtnu slavu.

Želim da me uvek cela zemlja slavi82

              (prev. Mladen S. Atanasijević)

 

Stihovi podsećaju na Propercijeve u kojima objašnjava zašto se nije bavio epskom poezijom. Takođe ponavlja svoje i Horacijevo perennis. Ovidije u ovoj elegiji navodi pesnike počev od Homera, preko Hesioda, do rimskih pesnika Varona, Lukrecija, Tibula, Kornelija Gala, koji će biti slavni zauvek, budući da:

 

Vreme jede kamen i zub tvrdog pluga,

Al’ će pesme ipak da umaknu smrti.83

                (prev. Mladen S. Atanasijević)

 

Stihovi na samom kraju elegije su najpribližniji ranijim poređenjima.

 

Nek mi krasi kosu zimogrožljiva mirta

I nek me svuda brižan ljubavnik čita!

Živ čovek služi kao hrana zavisti.

Posle smrti uvek stiša se zavist

I svaki dobije zasluženu čast.

Živeću i spašću veći deo sebe

I kada me proguta poslednja vatra.84

             (prev. Mladen S. Atanasijević)

 

Po uzoru na Horacija ovenčava kosu coma, mirtom. Opet pominje „onaj deo“ njega  (pars meimulta superstes erit), koji će živeti večno. Taj se deo direktno odnosi na Horacijeve stihove non omnis moriar, da neće „ceo“ umreti. I ono što posle ponavlja u Metamorfozama je oganj, ignis, odn. ta poslednja vatra koja odnosi smrtno telo. Ovi stihovi zvuče kao molitva, isto kao kod Horacija.

 

Dakle, upadljiva je sličnost između Horacijeve ode III, 30, Propercijeve elegije III, 2 i Ovidijevih stihova iz Metamorfoza XV, 871-9. Nesumnjivo je da se Propercije ugledao na Horacija, a Ovidije na obojicu. Teško je odupreti se utisku da se Ovidije poigrava, mada ne treba sporiti da i on iskreno veruje u to da je poezija najbolji i jedini lek protiv prolaznosti.

 

 

Postavgustovo pesničko doba

 

Treba primetiti da su u Avgustovo doba pesnici bili uglavnom Italici, a u narednom periodu stanovnici provincija: Lukan, Seneka, Marcijal, Kvintilijan su iz španskih gradova, Apulej iz Afrike. Primećujemo da više nema bogatih Mecena i Mesala da pomažu pesnike. Međutim, Marcijal je ipak živeo od pomoći raznih prijatelja, premda se žali da se vreme promenilo.

 

Marcijal

 

Marcijal je došao u Rim za vreme Nerona, iz grada Bilbilisa u Španiji, gde je rođen 40. godine p.n.e. Ispratio je krah Julijevsko-Klaudijevske dinastije i uspon sledeće, dinastije Flavijevaca. On je salonski pesnik, koga privlači život na ulici, u kafani, na gozbi. Doba u kome je on živeo u Rimu nije više bilo doba onakvog pokroviteljstva, kakvo je postojalo u Avgustovo vreme. Marcijal je imao puno bogatih patrona, među kojima su bili Plinije Mlađi i Silije Italik. Zahvaljujući njima je u Rimu dobio titulu počasnog tribuna, što mu je omogućilo i ulazak u viteški red. Kada je na presto došao Trajan, Marcijal se povukao u rodnu Španiju, gde mu je neka bogata obožavateljka poklonila imanje. Tamo je i umro 104. godine n.e.

 

Celokupno delo sastoji mu se od epigrama pisanih uglavnom u elegijskom distihu. Ponekad je koristio i jedanaesterac i holijamb, a par puta i jamb i heksametar. Objavio je 80. godine n.e. prvu knjigu svojih epigrama posvećenih otvaranju Flavijevskog amfiteatra, koja se zove Liber de spectaculis. Zatim oko 84/5. godine n.e. još dve knjige epigrama, Xenia i Apophoreta. To su zbirke pravih epigrama, odnosno kratkih natpisa, od kojih prva predstavlja natpise uz darove koje su domaćini poklanjali gostima na gozbama u Grčkoj, dok su se u Rimu slali prijateljima, za praznik Saturnalija. Druga se odnosi na natpise na poklonima koje je domaćin davao gostima da odnesu kući, sa gozbe. Glavni Marcijalov korpus čini dvanaest knjiga epigrama Epigramaton libri XII, sastavljenih u periodu od 86. do 98. godine n.e.

 

Da je Marcijal živeo u drugim prilikama i u drugom Rimu sam nam kaže u epigamu I, 107:

 

Prebacuješ mi da lenj sam, najdraži moj:

„Velikim delom pravdaj talenat svoj!“

Daruj mi spokoj i dokolicu onu,

što Mecena dade Flaku i Maronu,

pa da probam, takvo da stvorim delo

po kojem će me svi pamtiti zacelo.

Neplodna polja junaci neće da oru;

plodna umore, al’ slast je u naporu. 85

 

U nekim Marcijalovim epigramima postoji ista ideja verovanja u postizanje besmrtnosti, delima. Uvodni epigram za njegovu prvu knjigu glasi:

 

Onaj koga tražiš, ko ti pažnju pleni,

epigrama pesnik u svetu čuveni,

duhovit i vispren, Marcijal se zove.

On zna, čitaoče, da do slave ove,

kojom ti si njega živog ovenčao,

dođe poet malo koji,

čak i kad se upokoji. 86

 

A takođe i u sledećim stihovima:

 

Ima dobrih, osrednjih ima,

a rđavi vazda prednjače.

Epigrami moji to su,

knjiga ne biva, inače. 87

 

 

Pesnički pečat

 

Marcijalov postupak, pominjanja svoga imena u stihovima, je praksa koja potiče još od Hesioda. To je motiv pesničkog pečata, svojevrsnog autorskog žiga. Budimir i Flašar kažu da je motiv star i da potiče iz egipatske književnosti88. Đurić prenosi da je i Teognid je zapečatio svoje delo. Galinski pominje važan aspekt helenističke poezije da pesnici prave fiktivne nadgrobne epigrame sebi, da bi zatvorili/zapečatili knjigu89. Tako, navodi primer Meleagra, iz Palatinske Antologije:

 

Ostrvo je moje hraniteljsko Tir, ali rodila me otadžbina

Gadara, u vreme kada su se Atičani naselili među Asircima:

Eukratov Meleagar, odrastao sa Muzama,

prvi je trčao zajedno sa Menipskim Haritama.

Pa šta ako je Sirijac, što je to čudno?

Stranče, u jednoj otadžbini naselismo svet

i jedan je Haos sve smrtnike rodio.

Još ranije urezao sam to na tablicama na grobu:

jer je sused starosti u blizini Hada.

Deder, dođi da me pozdraviš, brbljivijeg kao starca

i sam brbljivu starost radosno da dočekaš! 90

 

Takođe, poslednjih osam stihova Vergilijevih Georgika predstavljaju pesnički pečat:

 

Tako,  pevah o obrađivanju njiva i čuvanju stoke

i o drveću, dok je uzvišeni Cezar grmeo ratom

sve do dubokog Eufrata. Pobednik je voljnom

narodu dao zakone i krenuo put Olimpa.

Ja, Vergilije, koga je nekada othranila slatka

Partenopa, odlikovao sam se marljivošću, dokolici

neznan bio. Ja koji se zanimah pastirskim

pesmama i smeo u mladosti, opevao sam tebe,

Titire, pod hladom prostrane bukve. 91

 

Frenkel smatra da Horacijeva pesma III, 30 ima veze sa tom tradicijom, iako autor u pesmi ne pominje svoje ime. 92 

 

APPENDIX

 

Primer jednog romantičarskog pesničkog spomenika – Puškin

 

Exegi monumentum

 

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,

Neće ga načeti zaborava zub.

Čelom se ponosnim uzneo nepokoren

Nad Aleksandrov ratni stub.

 

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom

Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.

Slavan ću ostati dok traje sa planetom

Bar jednog pesnika dah.

 

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,

Pomenuće me svud naroda njenih krug –

Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,

Finac i Kalmik, stepa drug.

 

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:

Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,

U veku okrutnom opevao slobodu,

Za sužnje uvek zvao spas.

 

Najvišu zapovest, o, muzo, verno sledi –

Hvala i kleveta spokojno slušaj zbor,

Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,

I sa glupakom mani spor. 93

                               (prev. Lav Zaharov)

 

Puškinova pesma je nastala 1836. godine, u njegovoj trideset sedmoj godini života, što znači samo godinu dana pre smrti. Kao i Horacije, koji svojom pesmom, zatvara jedan pesnički ciklus, Puškin kao da predoseća da mu se bliži kraj. On citira početne Horacijeve stihove i duh Horacijeve pesme prenosi na rusko podneblje: za njega će znati kako njegovi zemljaci, tako i Tunguzi, Finci i Kalmici. Međutim, ono što njegovu pesmu prilično udaljava od Horacijeve je „molitva Muzi“ u poslednjoj strofi u kojoj ne traži od nje lovorov venac za svoje čelo, kao Horacije, već suprotno tome, kao da smatra, da samo „glupak“ može da veruje u besmrtnost. 

 

 

Nauka vidi sve u evoluciji, a pesnik u večnosti94

 

Neosporno je da dela čoveka čine besmrtnim. Kao što smo videli u slučaju Arhiloha i Herostrata, ona mogu biti i sramna. Junačka dela su za svaku pohvalu, ali ukoliko nije bilo pesnika da ih zabeleže, zaboravljena su. Tako su Teognid i Antimah svesni da su drugima obezbedili slavu, dok Sapfa veruje da su Muze njoj. Pindar misli da je stih zaslužniji za slavu od čovekovih dela i zida pesme kao hramove. Horacije i Ovidije podižu sebi spomenike za života, a Propercije Cintiji. Ova trojica pesnika imaju poseban deo sebe, pesnički genij, koji će im obezbediti večno trajanje. Nadmeću se ko je od čega viši, odnosno čija je slava veća. Neki od pesnika pominju svoje ime u stihovima, kao da ga urezuju na kamenu ploču ili izlivaju u bronzi. Dok se jedni trude da nesebično istaknu slavu drugih, svesni da tako pomažu i svojoj slavi, drugi pak, samouvereno ističu sopstvene zasluge.

Pokazivanje svesti o trajnosti stvorenog ne treba pripisati sujeti pesnika, već, kao što se može videti u većini pomenutih pesmama, epilogu jednog pesničkog ciklusa, a možda i prikrivenom strahu od predosećanog kraja. Bilo pokušavali da naprave trajno sećanje na neku ličnost, bilo da govore o sebi lično, stihovi se čitaju mnogo vremena nakon njihove smrti. Čak i onima koji su u pesmama bili prekoravani, slava ostaje i traje. Zasluge pesnika su time mnogostruke, a slavni su, u svakom slučaju.

 

Tako, kao kakvu građevinu, pesmu treba postaviti na dobre temelje. Zatim, da se zida reč po reč, stavljaju grede i crepovi, malteriše i farba i izlivaju sitni pesnički ukrasi na zidove. Takva, ona sija u punom sjaju građevina, na bregovima književnih pravaca i epoha. Pesma može biti sagrađena i kao nadgrobni spomenik ili krajputaš, koji obaveštava prolaznika, da je određeni čovek jednom hodao zemljom. Govori, da je od njega, ukoliko nije imao pesama, ostao samo taj uglačani, stilizovani kamen s natpisom.



1 Prerađena verzija diplomskog rada pod mentorstvom dr Gordana Maričića

2 Homer, Odiseja, preveo М. Đurić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002., XXIV, 93-94

3 Plutarh, Slavni likovi antike, Aleksandar Makedonski, Prevod i napomene Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd 2002., 212.

4 npr. u Оdama, II, 7

5 Tirtej, Ljepota junačke smrti, iz Ton Smerdel, Orfej i Pan, Antologija starohelenske lirike, Zora, Zagreb 1964., 20.

6 Marko Višić, Аntologija stare helenske lirike, Unireks, Podgorica 2008., 176.

7 Jovan Dučić, Blago cara Radovana: misli o čoveku, О pesniku, Dom i škola, Beograd 2004., 295.

8 Gordan Maričić (izabrao i priredio), Poezija stare Grčke (izbor), Stylos, Novi Sad 2005., 43.

9 Ibid.

10 Ibid., 42.

11 M. Višić, Op.cit.,136.

12 Dio Chrysostomus Soph., Orationes, XXXVII, 47, 1.

13 Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Dereta, Beograd 2003., 204.

14 Ibid, 210.

15 G. Maričić, Op.cit., 62.

16 М. Đurić, Op.cit., 210.

17 G. Maričić, Op.cit., 58.

18 Sapfo, Lirika, S grčkog jezika preveo Ton Smerdel, Nolit, Beograd 1961., 101.

19 Ibid., 83.

20 Ibid., 84.

21 Ibid., 30.

22 М. Đurić, Op.cit., 772.

23 Ibid., 210.

24 Dio Chrysostomus Soph., Orationes, XXXVII, 47, 1-4

25 Т. Smerdel, Op.cit., 147.

26 М. Đurić, Op.cit., 245.

27 Ibid., 220.

28 Ibid., 239.

29 Pindar, Ode i fragmenti, S grčkog jezika preveo Ton Smerdel, Matica hrvatska, Zagreb 1952., 20.

30 М. Đurić, Op.cit., 245

31 Pindar, Op.cit., Izbor iz fragmenata, 274.

32 Ibid., Istamska III i IV, 247.

33 Ibid.Оlimpijska XI, 91.

34 Ibid., Nemejska VI, 205.          

35 Ibid., Pitijska III, 125.

36 Ibid., Nemejska VII, 209.

37 Ibid., Pitijska VI, 149.

38 Ibid., Оlimpijska VI, 62.

39 Ibid., Nemejska IV, 198.

40 Ibid., 208.

41 Ibid., Nemejska VII, 209.

42 Ibid., Nemejska I, 182.

43 Ibid., Nemejska IV, 196.

44 Ibid., Izbor iz fragmenata, 277.

45 Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti: De auctoribus Romanis, Naučna knjiga, Beograd 1991., 229.

46 М. Višić, Op.cit., 131.

47 The Oxford Classical Dictionary, edited by Simon Hornblower and Antony Spawforth, Oxford Universty Press, Oxford  2000., svv. Simias (1)

48 M. Višić, Op.cit.,  139.

49 Т. Smerdel, Op.cit., 107.

50 Tit Lukrecije Kar, O prirodi stvari, Prepev, predgovor i kritičke beleške Anica Savić Rebac, Prosveta, Beograd 1951., V, 308-322

51 Lukrecije, Op.cit., V, 332-340

52 R.О.А.М. Lin, Pesništvo i društvo u Avgustovo doba iz: Oksfordska istorija rimskog sveta, Bordman Džon, Grifin Džasper, Mari Ozvin (priređivači), Klio, Beograd 1999., 212.

53 Nikola Šop, Knjiga o Horaciju, Beograd 1935., 26.

54  Ibid., 3.

55 Kvint Horacije Flak, Celokupna dela 1.: Ode I-IV; Epode, Prevodilac i autor dodatnog teksta Mladen S. Atanasijević, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac 2005., II, 20, 104.

56 Kvint Horacije Flak, Odabrane pesme, prepevao sa latinskog i pogovor napisao Miroslav Marković, Nolit, Beograd, 1956.

57 Frédéric Plessis et Paul Lejay, Oeuvres d’Horace, Librairie Hachette, Paris 1911., 188.

58 Ibid.

59Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije,  Srpska književna zadruga, Beograd 1987., svv. Vesta

60 Karl Galinsky, Augustan Culture: an interpretive introduction, Princeton University Press, Princeton, New Jersey 1998., 352.

61 D. Srejović i A. Cermanović-Kuzmanović, Op.cit., svv. Libitina

62 K. Galinsky, Op.cit., 351.

63 Kvint Horacije Flak, Pisma, Prevod i komentari Radmila Šalabalić, Srpska književna zadruga, Beograd 1972., I, 19, 50.

64 Eduard Fraenkel, Horace, Oxford University Press, Oxford 1980., 302.

65 Ernest Leslie Highbarger, The Pindaric style of Horace, Transactions and Proceedings of the American Philological Association, Vol. 66 (1935), p. 222-255, The Johns Hopkins University Press, Lubbock, 252.

66 Horacije, Op.cit., II, 1, 63.

67 N. Šop, Op.cit., 33.

68 M. Budimir i M. Flašar, Op.cit., 344.

69 John F. Miller, Propertius 3.2 and Horace, Transactions of the American Philological Association (1974-), Vol. 113 (1983), pp. 289-299, The Johns Hopkins University Press, Lubbock, 289.

70 Ibid., 290.

71 Sekst Propercije, Elegije I-IV, Preveo s latinskog Mladen S. Atanasijević, autor dodatnog teksta Noel Putnik, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac 2008., III, 2, 131.

72 S. Propercije, Op.cit., III, 1, 129.

73 Ibid.

74 Ibid.

75 Esej: Propercijeva pesma i mitska imaginacija, iz knjige: Sekst Propercije, 26 elegija, Sa latinskog preveli Gordan Maričić i Milica Kisić; Izabrao, komentar i biografiju sastavio Gordan Maričić, Stylos, Novi Sad 2006., 93.

76 S. Propercije, Op.cit., III, 3., 133.

77 Trist. IV, 10, 26.

78 Publije Ovidije Nazon, Ars Amatoria, III, 121-122, prev. Radmila Šalabalić, iz: M. Budimir i M. Flašar, Op.cit., 415.

79 M. Budimir i M. Flašar, Op.cit., 416.

80 Publije Ovidije Nazon, Metamorfoze, (prev. Tomislav Maretić), fototipsko izdanje Beograd, Dereta, 1991., XV,  871-9, 422.

81 Propertius, Elеgiae, III, 1, 17.

82 Publije Ovidije Nazon, Ljubavi I-III /Ljubavna veština I-III /Lek od ljubavi, Preveo s latinskog Mladen S. Atanasijević, autor dodatnog teksta Noel Putnik, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac 2008., XV

83 Ibid.

84 Ibid.

85 Marko Valerije Marcijal, Uvek epigrami, Sa latinskog preveo, predgovor i beleške napisao Gordan Maričić, Mali Nemo, Pančevo 2008., 20.

86 Ibid., 15.

87 Ibid., 16.

88 M. Budimir i M. Flašar, Op.cit., 368.

89 Karl Galinsky, Op.cit., 352.

90 Anthologia Graeca, VII, 417.

91 P. Vergilius Maro, Georgica, IV, 559-566.

92 E. Fraenkel, Op.cit., 362.

93 Aleksandar Sergejevič Puškin, Lirika, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd 1972., 295.

94 Ј. Dučić, Op.cit., O pesniku, 285.