O ikoni / On icon

Petar Jevremović

Ob razstavi del Srđana Radojkovića / Inspired by the art exhibition of Srđan Radojković (English translation below)

Pretekli advent in precejšnji del božičnega časa so bila v Zavodu sv. Stanislava v Šentvidu (večji formati) in v Finžgarjevi galeriji trnovskega župnišča (manjši formati) razstavljena dela srbskega slikarja in diakona pravoslavne cerkve Srđana Radojkovića. Tekst Petra Jevremovića o ikoni je spremna beseda v katalogu Vzhodno izročilo, ki je izšel ob razstavi (KUD LOGOS, 2011).

 У самој природи обреда – сваког обреда, самим тим и оног хришћанског – налази се, као неминовност, као оно суштинско, представа о некаквом (симболички фиксираном) реду, поретку. Неретко је, као што знамо, управо сам обред (односно поредак) тај који обичајно фиксира оно сакрално, који га обичним смртницима чини ближим, готово опипљивим. Лице поретка је извесност, понављање, трајање. Једном речју, континуитет. Континуитет који је могуће видети, континуитет у којем је могуће учествовати. Међутим, морамо бити обазриви. Где је лице, ту је и наличје. Ништа није у напред решено. Наличје обредно фиксираног поретка ствари је, увек заправо постојећа, могућност некрозе, пуког ритуализма. Дакле, заборава оног светог…

 Сфера иконичног представља битан чинилац. Оног у хришћанству обредног, живог и делатног. Шта више, у самом центру хришћанског обреда налази се икона. Наравно, не икона као слика Светог, већ икона као света стварност. Као у стварности иконичког опредмећено (или, још боље, оваплоћено) присуства Светог. Још су стари знали – посредством Лика доспевамо до Прволика. По својој природи, сакрални поредак је иконичан. Иконичан у најдубљем могућем значењу те речи. Од живости, односно аутентичности, тог у обреду иконичког зависи сам живот обреда. Некроза иконичког повлачи за собом тужну некротичност сакралног. Или другим речима, тамо где је икона у кризи у кризи је и вера. У кризи је цео поредак ствари…

 Икона је чињеница обредног, Света ствар. Она није, или бар то никада не би смела бити, пука слика. Репродукција. Репродуктивност је негација иконичости. Естетичко је ту у функцији трансценденције. Никако обрнуто. Идеал је, ка томе сваки прави иконописац тежи, посредством оног естетског пружити оквире присуства оног Другог. Икона није пуки објекат за гледање. Икона је место сусрета. Посредством ње, могућ је сусрет Творца и твари. Човека и Бога. Самим тим, иконичко је немогуће фиксирати, до краја кодификовати. Ствар мора бити жива. Непредвидљива. Отворена. Заправо, двосмерно отворена. Отворена спрам света твари и отворена спрам Творца те исте твари. У томе је тајна иконе. Светови се прожимају. Времена се преплићу. Прошлост се, тј традиција се, прелива у садашњост, у исту ону (обредно уређену) садашњост која је битно одређена својом сопственом есхатолошком слутњом оног будућег.

 Нисмо напуштени. Добри Бог је и даље са нама. Још увеки нас воли. У овом свету могућа је радост. У овом свету могућа је чистота и љупкост. Смерност и смирење. У овом свету – упркос њему самом, упркос том истом свету – могућа је љубав. Колико год свет око нас изгледао крајње обезглављено и суновраћено, док је оваквих слика – има шансе. Треба се помучити. Није довољно седети скрштених руку. Нисмо ми препуштени твари, твар је препуштена нама. Од нас зависи њена судбина. Од нас зависи хоће ли она, та иста твар, из себе изродити светлост или ће запасти у таму. У смрт. То би, на крају крајева, била основна порука иконописца Срђана Радојковића. Само ретки (данас) успевају да сликају љупкост, а да при том не изгубе осећај за узвишено. За Божанско. Сликарство је овде виђено као сасвим специфична (строга) аскеза, аскеза светлости и боје. Циљ аскезе је сировост призора (својевремено готово аморфног призора) преобразити у лепоту и љупкост. У Лик. Само тада сликарство има смисла. Тај смисао је есхатолошки. Лице такве есхатологије је иконичко. Као такво, оно се отвара нашим чулима и нашем уму. Без лепоте и љупкости нема есхатологије. Сама љупкост, за њега, за Срђана Радојковића има снагу есхатолошког. Дакле, оног суштинског. У томе је основна снага његовог израза. У једној новој лепоти и у једној (збиља аутентичној) светој ведрини.

 Где је Дух, ту је и лепота. Где је лепота, ту је смелост. Једна сасвим нова смелост. смелост човека у односу на твар, смелост у односу на Творца. Све је ту, ту је пред нама, само треба отворити очи. Као што рекох, нисмо напуштени. Добри Бог је још увек ту. Ту је негде, макар га ми и не видели. Треба отворити очи, треба прогледати. Лик мора да засветли. То је смисао иконе, да Лик засветли. Да се догоди светлост. Светлост преображене твари. Светлост преображеног Лика. Таворска светлост. Где нема светлости, те исте таворске светлости, нема ни иконе. Где нема иконе – такве иконе, иконе управо засноване на правом одразу таворске светлости – нема ни хришћанства.

 Доста је било извештачености, површности, чак мрачњаштва. Доста је било присиле и лажи. Доста је било јаловог опонашања. Потребна је светлост. Потребна је радост. Иста она радост без које нема ни живота, ни љубави. Потребна је икона, нова икона. Икона истинске лепоте и љупкости. Икона нашег времена. У противном, све ће пропасти. И наше време и ми са њим.

 Петар Јевремовић

 V sami naravi obreda – vsakega obreda, kar pomeni tudi krščanskega – je kot nujnost, kot nekaj bistvenega, predstava o nekem (simbolno določenem) redu. Kot vemo, pogosto že sam obred navadnim smrtnikom približuje sakralno tako, da se ga skoraj dotaknejo. Lice –  podoba – reda je zanesljivost, ponavljanje, trajanje. Kontinuiteta, ki jo lahko vidimo, v kateri lahko sodelujemo. Vendar moramo biti previdni. Tam, kjer je lice, je tudi njegova druga stran. Nič ni vnaprej določeno. Druga stran obredno utrjenega reda je vedno navzoča možnost nekroze, puhlega ritualizma. Pozabe svetega torej …

 Področje ikoničnega je bistveni dejavnik tistega, kar je v krščanstvu povezano z obredjem, kar je dejavno in živo. Še več, v samem središču krščanskega obreda najdemo ikono. Seveda, ne ikono kot sliko Svetega, ampak ikono kot sveto resničnost – kot navzočnost Svetega, ki je resnično realizirana (ali, bolje, utelešena). Od nekdaj so vedeli, da prihajamo prek Podobe do Prapodobe. Po svoji naravi je sakralni red ikoničen. In to v najglobljem pomenu besede. Od življenjskosti, oziroma avtentičnosti tega ikoničnega v obredju, je odvisno samo življenje obreda. Razpad ikoničnega pomeni hkrati žalosten razpad sakralnega. Ali, drugače povedano: kjer je v krizi ikona, je v krizi tudi vera. V krizi je celotni red biti …

 Ikona je dejstvo obrednega. Sveta stvar. Ikona ni, ali vsaj nikakor ne bi smela biti, zgolj slika. Zgolj reprodukcija. Reproduktivnost je zanikanje ikoničnosti. Estetsko je tukaj v funkciji transcendence. Nikakor nasprotno. Ideal, h kateremu stremi vsak pravi ikonopisec, je: kako prek estetskega podati okvir navzočnosti tistega Drugega. Ikona ni le objekt za gledanje. Ikona je mesto srečanja. Ob njenem posredovanju je mogoče srečanje Stvarnika in stvarstva, človeka in Boga. To pomeni tudi, da ikone ne moremo fiksirati, kodificirati. Ostati mora živa, nepredvidljiva, odprta. Pavzaprav odprta v dve smeri. Odprta za svet stvarstva in odprta k Stvarniku tega stvarstva. V tem je skrivnost ikone. Svetovi se prežemajo. Časi se prepletajo. Preteklost, oziroma tradicija, se zliva v sedanjost, v isto (po obredu urejeno) sedanjost, ki je bistveno opredeljena z lastno eshatološko slutnjo prihodnjega.

 Nismo zapuščeni. Dobri Bog je še vedno z nami. Še vedno nas ljubi. V tem svetu je možna radost. V tem svetu so možne čistost in ljubkost, umirjenost in ponižnost. V tem svetu је – kljub njemu samemu – možna ljubezen. Čeprav je svet okoli nas videti brezglav in sprevržen, še ni vse izgubljeno, dokler obstajajo take slike. Moramo se truditi. Ni dovolj, če sedimo križem rok. Nismo mi prepuščeni snovi, ampak je snov v naših rokah. Od nas je odvisna njena usoda. Od nas je odvisno, ali bo ta snov rodila svetlobo, ali pa zdrknila v temo. To je osnovno sporočilo ikonopisca Srđana Radojkovića. Danes le redki uspejo slikati ljubkost, ne da bi pri tem izgubili obču­tek za vzvišeno. Za Božansko. Slikarstvo se tu kaže kot specifična (stroga) askeza, askeza svetlobe in barve. Smoter askeze je, da surovost prizora (prej skoraj amorfnega prizora), spremeni v lepoto in ljubkost. V Podobo. Le tedaj je slikarstvo smiselno. Ta smisel je eshatološki. Podoba takšne eshatologije je ikonična. Kot takšna odkriva obraz našim čustvom in našem umu. Brez lepote in ljubkosti ni eshatologije. Sama ljubkost ima za Srđana Radojkovića moč eshatološkega. Torej tistega bistvenega. V tem je temeljna moč njegovega izraza. V neki novi lepoti in neki zares izvirni sveti vedrini.

 Kjer je Duh, tam je lepota. Kjer je lepota, je pogum. Povsem nov pogum. Pogum človeka v odnosu do stvarstva, pogum človeka v odnosu do Stvarnika. Vse je tukaj, tukaj pred nami, treba je le odpreti oči. Kot sem rekel, nismo zapuščeni. Dobri Bog je še vedno tukaj. Tu nekje, četudi ga ne vidimo. Potrebno je odpreti oči, potrebno je spregledati. Podoba mora zasijati. To je smisel ikone, da podoba zasije. Da se zgodi svetloba. Svetloba spremenjene snovi, svetloba spremenjene Podobe. Svetloba kot na gori Tabor. Tam, kjer ni svetlobe, in to taborske svetlobe, tam ni ikone. Tam, kjer ni ikone – ikone, ki bi bila zasnovana ravno na resničnem odsevu taborske svetlobe – ni niti krščanstva.

 Dovolj je bilo izumetničenosti, površnosti, celo mračnjaštva. Dovolj je bilo prisile in laži. Dovolj je bilo jalovega posnemanja. Nujna je svetloba. Nujna je radost. Prav tista radost, brez katere ni življenja, niti ljubezni. Nujna je ikona, nova ikona. Ikona resnične lepote in ljubkosti. Ikona za naš čas. Sicer bo vse propadlo. Naš čas in tudi mi z njim.

 (prevedel Pavle Rak)

In the nature of rite, every rite including a Christian rite is the notion of a certain (symbolically determined) order which appears as a necessity, as something essential. It is often the rite itself that brings the sacredness closer to the mere mortals by almost allowing them to touch it. The image of the order is reliability, repetition, duration. It is the continuity that can be seen and in which we can participate. But we have to be careful. Where there is an image, there is also its other side. Nothing is predetermined. The other side of an order strengthened by ceremony is the always present possibility of necrosis, banal ritualism. The oblivion of sacredness.

 The field of the iconic is the fundamental factor of all that is in Christianity connected with the ceremonial, all which is active and alive. Moreover, in the centre of the Christian ceremony is the icon. Of course, not the icon as the image of the Holy, but the icon as the holy truth, as the presence of the Holy, which is truly realized (or perhaps it is better to say incarnated). People have always known that from the Image we pass on to the Proto Image. The sacred order is in its nature iconic and this in the full meaning of the word. The life of the ceremony depends on the authenticity of the iconic in the ceremony. The decay of the iconic means also the unfortunate decay of the sacral. Or in other words: when the icon is in crisis, so is the religion. The whole order of existence is in crisis.

 An icon is a fact of the ceremony. It is a holly matter. An icon is not or at least should not be a mere painting. It should not be a mere reproduction. Reproductivness means the negation of the iconic. Esthetically the icon is in the function of the transcendence. By no means is it the other way around. The ideal, to which every true iconographer strives for, is: how to convey the frame of the presence of the Other through the esthetic. An icon is not only an object to look at. An icon is a place of encounter. Its mediation enables an encounter between the Creator and his creation, between man and God. This also means that we cannot fix or codify it. It must stay alive, unpredictable and open. Open in two directions. It must stay open to the world of creation and open to the Creator of this creation. In this lies the secret of the icon. The worlds and times are intertwining. The past, or better tradition, flows  into the present. Into the same present (that is brought in order by the ceremony) which is essentially defined with its own eschatological premonition of the future.

 We are not abandoned. The good God is still with us. He still loves us. Joyfulness is possible in this world. Purity and grace are possible in this world, as are peacefulness and humility. In this world – despite of the world itself – even love is possible. Even though the world around us appears headless and perverted all is not lost as long as these images exist. We must make an effort. It is not enough to just sit and wait. We are not left to the matter, the matter is left in our hands. Its destiny depends on us. It is up to us whether this matter will give birth to light or slip into darkness. This is the fundamental message of the iconographer Srđan Radojković. These days not many are able to paint gracefulness without losing a sense for the sublime, for the Divine. The art of painting is in this case presented as a specific (rigorous) asceticism, the asceticism of light and colour. The purpose of the asceticism is that it turns the rawness of a scene (previously almost an amorphous scene) into beauty and grace. It turns it into the Image. Only then is painting logical and the meaning is eschatological. The image of such eschatology is iconic. As such it reveals the face of our emotions and reason. Without beauty and grace there is no eschatology. For Srđan Radojković grace has the power of the eschatological; therefore the power of what is essential. In it lies the fundamental power of his expression. It lies in a new beauty and a truly original holy serenity.

 Where there is the Spirit there is beauty. Where there is beauty there is courage and an entirely new courage. It is the courage of man and his or her relation with the creation, the courage of man in his or her relationship with the Creator. It is all here, it is all right in front of us, we just have to open our eyes. As I have said, we are not abandoned. The good God is still here. He is somewhere here, even though we cannot see him. It is necessary that we open our eyes and see. The image has to shine through. The essence of an icon is that the image shines; that light happens. The light of a transformed matter, the light of a  transformed Image. The light as on the Mount of Transfiguration. Where there is no light, and that being transfiguration light, there is no icon. Where there is no icon that is conceived on the genuine reflection of transfiguration light, there is also no Christianity.

 There has been enough of falseness, superficiality and even darkness. There has been enough of constraint, lies and futile imitation. Light is vital. Joyfulness is vital. That joyfulness without which there is no life or love. An icon is necessary, a new icon. An icon of true beauty and grace. An icon for our time, otherwise it will all disintegrate. Our time will fall to ruins and with it so will we.

 (translated by Meta Kač)