Poetika pustinje Apr18

Tags

Related

Share

Poetika pustinje

Dionisije D. A. Nikolić

Pustinja nikada nije mlaka. Ona je ili studena, noću, ili vrela, danju. Time ona izobražava ono stanje u kojem duša treba da bude da bi se istinski molila, strast bez koje nema pravog poznanja, ili pravog puta ka njemu: put neobičnosti  koji vodi u Palatu Mudrosti: suprotno od svake neslane i bljutave ravnodušnosti. Pustinja je i jedan od najboljih podsetnika duši o neophodnosti molitve, i ona to čini sopstvenom ne uvek i ne lako čujnom molitvom u kojoj je neprestano, proiznoseći uzdahe i tuženja sve tvari koja očekuje izbavljenje od sinova ljudskih, i to par excelence. Jer pustinja je jedna od najvernijih slika palosti sve vaseljene u paloj duši čovekovoj u kojoj on najjasnije otkriva tajnu sopstvene napuštenosti i izgnaničkog života, a u toj tajni, možda, i još strašniju tajnu te tajne: o sopstvenom napuštanju, odnosno sebe kao jedinog i prvog pustinjotvorećeg napustitelja: opustošitelja.

Tajna je dakle u tome da je svaka pustinja uvek nečija pustinja, a taj neko je upravo čovek: nije pustinja pustinja, već je on pustinja; odnosno, pustinja i jeste pustinja, ali samo zato što je čovek opusteo, napustio nekada davno, a to i još uvek čini, sebe lično, napuštanjem Onoga Kojeg ne želi ni da se seća. E, na Njega ga pustinja podseća, čak i kada nije svestan, na to da nas je Neko napustio, zapravo, da smo mi napustili Nekoga ali time opustošili ne Njega već samo sebe i svu tvar.

Pustinja je uvek nečija pustinja ( ili: nekog! ), nema ničije pustinje (: nikog! ); otuda saspens misterije napuštenosti: napetost koja lebdi u vrelom ili ledenom, ali nikada mlakom pustinjskom vaz-duhu! Odatle zagonetnost i tajanstvenost pustinjske atmosfere – onog neobičnog “na vrh mi je jezika, u predvorju mi je srca, čujem ga gde kuca na vratima a ne znam ni šta ni ko, ali voleo bih da se setim…” osećaja – jer pustinja i jeste, poput apofatičke ikone, ogledalo i zagonetka, a ne još licem prema Licu Istine. Stoga, više nego ostala mesta – iako, odnosno upravo zato što!, pustinja nije pored nas, ili mi u njoj, već je ona u nama, kao telo u duši i duša u duhu i iz duha; a to što možemo, barem mi često tako mislimo, da bežimo od pustinje napuštajući je, jeste jedino zato što verujemo da nam je moguće da napustimo ( nikada ) same sebe – pustinja je bolno svesna posvemašne napuštenosti, napuštanja i odsutnosti, koju par excellence izobražava, čak i imenom!, i od te bolne svesti ona se krije što dalje od sebe, u sebe, ali, nikako ne uspeva da se sakrije, te joj, više nego “ostalim” mestima i vremenima, preostaje samo uzdisanje i tuženje – budući da joj samozavaravanje polazi teže za rukom nego, gotovo, bilo kome drugom – pa i rodjena je, i to ne po svojoj volji, samozavaravanjem onoga koji sada nju zove imenom koje bi pre nego bilo kome ili bilo čemu drugom upravo njemu odgovaralo, homo deserticuma, ili, homo desertiensa, dezertirajućeg čoveka, čoveka dezertera.                  
Pustinjaci nisu dezerteri, to smo svi mi ostali,  oni su samo povratnici
na mesto i sliku, apofatičku ikonu zločina, odnosno, palosti svih nas, da je priznanjem i preumljenjem ozelene i iscele za svakoga i za sve. Pustinji preostaje, dakle, “samo” uzdisanje i tuženje, kao neshavaćenom bogatašu kojem  trebamo da se učimo da “zavidimo”, i da ga kao razbojnici pljačkamo grabeći od tog silnog i neiscrpnog blaga, na šta nas ova tužna bogatašica toliko dugo i toliko retko uspešno mami. Ovo njeno neželjeno blago, od kojeg se nadima kao krava koju nema ko da pomuze, jeste blago uzdisanja i tuženja za prisustvom, za zajednicom, blago nemog vapaja za licima i Licem, za Saborom svih i svega, dakle, terminološki snishodeći recimo, za bićem, jer biće je samo kao zajednica, zajednica ličnosti: Sabornoličnost: Sabornoličnobitije: Sabornoličnobiće. Stoga pustinja predstavlja i fantom nebića, pretnju nadvijenu pod svu palu tvar, Ambis, ništavilo sa poreklom u nikovilu!…Hic desertus, hic salta!

…Ali, ne zaboravimo da se, barem, još ovo zapitamo:

Da li je pustinja, zapravo, više prostor kako se mnogima čini, ili vreme, čak više no prostor? Ima li u njoj i iz nje ( ili – jeste li? – ako neko više voli, pseudokonfrontirajući imanje i bivanje, a da i ne spominjemo znanje ) više prostora ili, nekim čudom, iako je vremeprostorna, više vremena, vremena napuštenosti i odsustvovanja ( nevremena ): nije li pustinja strašna slika gol(em)og vremena iz kojeg je odsutna Večnost? I strašna slika gol(em)og prostora iz kojeg je odsutan Život?! Te se upravo zato i čini, na samo njoj svojstven način, ne bezvremena, ili svevremena, već – vanvremena, a ipak ne Večna!? I vanprostorna, a ipak ne Večna…Kao smrt bez obala…Kao nema ali strašna kazna, odnosno opomena i podsećanje, griža, inuendo, nagoveštaj, pretnja, prekor…Nije li pustinja slika epohe, veka, ovog veka sa svim pripadajućim vremenima i prostorima, lišenog ikone Budućeg – istorija vanistorije bez prošlosti i budućnosti te stoga i bez Večnosti?

Ipak, i upravo zato, i pustinjom duva Vetar za koji ne znamo odakle dolazi i kuda odlazi, i koji duva gde god hoće, te ona peva svoju pesmu radosne tuge svakim svojim – odnosno našim! – zrnom peska, dinom, ili stvorenjem – takodje i svojim oazama – ona crta, slika i vaja, gradi i razgradjuje, uzdiše i tuži, poetikom jedinom preostalom onde gde ostaje samo ono što svakoga i sve poslednje napušta i poslednje umire: poetikom nade: poetikom molitve!

Pustinja se širi. Kao smrt bez obala. Ali, gde se umnožava greh, umnožava se i blagodat: gde se umnožava očajavanje, umnožava se i nada: gde se umnožava pustinja umnožava se i radosna tuga (har(t)molipi) molitve s one strane pesimizma i optimizma srdaca Srca svih i svega Koje Se Uzdasima Neiskazivim Moli za svakoga od nas.