Žitije prepodobnog Teodosija May14

Tags

Related

Share

Žitije prepodobnog Teodosija

Neznani avtor

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА, ИГУМАНА ПЕЧЕРСКОГ. СЛОВО 7

Господе, благослови оче!

Благодарим ти, Владико мој, Господе Исусе Христе, што си удостојио мене недостојног да будем приповедач о твојим светим угодницима. Испрва писах о животу и о погубљењу и о чудима светих и блажених страстотрпаца Бориса и Глеба, те се присилих да се прихватим и другог приповедања, које је више од моје снаге, а за које, као прост и неразуман, нисам ни достојан. Уз то нисам научен никаквој вештини, но сетих се, Господе, речи Твоје која каже: Ако имате вере колико зрно горушично и речете гори овој: пређи и баци се у море, одмах ће вас послушати.[1] Ово држећи на уму, ја грешни Нестор, и оградивши се вером и надом да је све могуће што је од Тебе, положих почетак писању слова о животу преподобног оца нашег теодосија, који беше игуман овог манастира Свете Владичице наше Богородице, а чији дан уснућа сада празнујемо и помињемо. Ето тако, браћо, кад се сетих живота преподобног, који још нико не написа, држаше ме жалост по читаве дане, и мољах се Богу да ме удостоји да по редунапишем о житију богоносног ова нашег Теодосија. Да и они црнорисци после нас, узевши спис и читајући га, тако виде јунаштво овог човека, и похвале Бога, и угодника Његовог прослављајући да се укрепљују за нове подвиге, а највише (да Га похвале) зато што се и у овој земљи појави такав човек и угодник Божији. О овоме и сам Господ прорече: Многи ће од истока и запада доћи и сешће за трпезу са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству Небеском[2], и опет: Многи ће последњи бити први[3], јер се овај последњи показа као већи од првих Отаца, животом подражавајући светог првоначелника калуђерског образа – мислим на Великог Антонија. И ево шта је чудно: да у отачким књигама пише да ће слаб бити последњи род; њега пак Христос у овом последњем роду начини таквим својим сарадником и пастирем инока, пошто од младости беше украшен чистим животом, добрим делима, а понајвише вером и разумом. О њему ћу сада почети одавде да приповедам – живот блаженог Теодосија од најмлађег узраста.

Но, слушајте, браћо, са сваком прилежношћу, јер је ово слово пуно користи свима који слушају. Али, молим вас, љубљени, да не зазирете од моје простоте, јер будући обузет љубављу према преподобном, због тога се усудих да пишем све ово о светом, уз то се и чувајући да ми не би било речено: Зли и лењи слуго, требало је моје сребро да даш мењачима, и дошавши ја бих узео своје са добитком[4]. А и зато, браћо, што није лепо тајити чуда Божија, највише због тога што Бог рече ученицима својим: Што вам говорим у тами, казујте на виделу, и што вам се шапће на уши проповедајте са кровова[5]. Ово хоћу да напишем на пробитак и изграђивање оних који се са овим сретну, а славећи Бога за то добићете уручење награде. Хотећи да почнем да приповедам, прво се молим Господу, овако говорећи: Владико мој, Господе Сведржитељу, Даваоче добара, Оче Господа нашег Исуса Христа, дођи ми у помоћ, и просвети срце моје за разумевање заповести Твојих, и отвори усне моја за исповедање чуда Твојих и за похвалу светог угодника Твога, да се прослави име Твоје, јер си Ти Помоћник свима који се у Тебе уздају, у векове, амин.

Има један град, удаљен од престоног града Кијева 50 попришта[6], по имену Васиљев. У њему су бивали родитељи светога, у вери хришћанској живећи, и сваким благочашћем украшени. Родише овог блаженог дечка, па га у осми дан донесоше јерарху Божијем, како је код хришћана обичај, да детету име надеју. Свештеник виде дечака и прозирући срчаним очима шта ће са њим бити, и то да ће се одмалена Богу предати, назва га Теодосије. Затим, кад би дечаку 40 дана, просветише га крштењем. Малишан растијаше, храњен од својих родитеља, и благодат Божија беше са њим, и Дух Свети се одмалена усели у њега.

Ко ће изрећи милосрђе Божије! Јер ето, не изабра Он од премудрих философа ни од градских властелина пастира и учитеља иноцима, него се – нека се због тога прослави име Господње – прост и неук показа мудрији од философа. О, тајне сакривене! Јер одакле се не очекиваше, отамо нам засија даница пресветла, тако да са свих страна видећи њено сијање, све презреше само да се њеног светла насите. О, благости Божије! Јер најпре означивши и благословивши место, Он од њега створи пашњак на коме ће пасти стадо богословесних оваца, па им онда пастира изабра.

Родитељи блаженога се преселише у други град, звани Курск, зато што кнез тако нареди, а ја ћу рећи и – зато што Бог тако изволе, да и тамо засија живот овог врлог малишана, а нама, како и треба, да изађе даница са истока и сакупи око себе многе друге звезде, очекујући Сунце правде, Христа Бога, и говорећи: „Ево ја, Господе, и деца коју васпитах духовном Твојом храном; и ево, Господе, ученика мојих, доведох ти ове које научих да све житејско презру, и Тебе јединога Господа и Бога заволе. Ево, о Владико, стада богословесних Твојих оваца, чијим пастиром ме Ти беше учинио, и које напасох на Твоме божанском пашњаку, и доведох Ти њих које сачувах чисте и непорочне.“ А Господ ће њему: „Слуго добри, верно си умножио предани ти талант, зато прими припремљени ти венац, и уђи у радост Господа свога[7]“. А ученицима ће његовим рећи: „Ходите, добро стадо, богословесне овчице врлога пастира, који ради Мене гладовасте и трудисте се, примите Царство које вам је припремљено од постања света[8]“.

Стога и ми, браћо, похитајмо да се угледамо и будемо подражаваоци живота преподобног Теодосија и ученика његових[9], које пред собом посла Господу, да се тако удостојимо да чујемо глас онај Владике и Сведржитеља који каже: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите припремљено вам Царство“.

А ми опет пођимо на оно наше казивање о овом светом малишану. Растијаше дакле телом, а душом беше вучен ка љубави Божијој, и хођаше сваког дана у цркву Божију, са свом пажњом слушајући божанске књиге. Чак се ни деци кад су се играла није приближавао, како то обично чине малени, него је избегавао њихове игре. Одећа му беше бедна и закрпљена. Због тога га родитељи много пута тераху да се обуче у чисту одећу и изађе да се игра са децом. А он их у томе не слушаше, већ и даље изволе да буде као један од убогих. Поред тога му наредише да иде једноме учитељу на учење божанских књига, што и учини. Ускоро се извежба у свој писмености, тако да су се сви чудили дечаковој мудрости и разуму, као и његовом брзом учењу. А покорност његову и послушност, коју стече током учења не само према учитељу, него и према свима који се са њим учаху, ко ће је исказати?!

У то време дође крај животу његовог оца. Тада божанствени Теодосије имаше 13 година. Отада поче све прилежнији да бива у трудовима, па је и са слугама излазио на њиву и радио тамо са сваком понизношћу. А мати га задржаваше, не дозвољавајући да то чини, те га опет мољаше да се обуче у светлу одећу, па да тако излази са својим вршњацима на играње. Говораше му: „Тако ходећи, чиниш срамоту себи и својој породици“. А он је у томе не слушаше, па се пуно пута гневила на њега и од велике срџбе га тукла – беше, наиме, телом крупна и јака као мушкарац, тако да, ако је неко не би видео него само чуо где говори, помислио би да је мушко.

Међутим, божанствени младић већ размишљаше како и на који начин би се спасао. Чу он тако за света места где Господ наш Исус Христос у плоти хођаше, и чежњаше да их походи и поклони им се. И мољаше се Богу говорећи: „Господе мој Исусе Христе! Чуј молитву моју и удостој ме да походим Твоја света места и да им се с радошћу поклоним“. И тако се пуно пута мољаше, и гле, дођоше путници у тај град, па кад их виде, божанствени младић се обрадова и потрча; поклони им се, љубазно их поздрави, и упита их одакле су и куда иду. Они му рекоше: „Дођосмо из светих места, а ако Бог дозволи, тамо ћемо се ивратити“. Свети их мољаше да га узму са собом те да им буде сапутник. Они обећаше да ће га узети са собом и провести до светих места. Чувши ово што му обећаше, блажени Теодосије се обрадова и оде својој кући. И када хтедоше путници да пођу, обавестише младића о свом одласку. Он, пак, устаде ноћу и, тако да нико не зна, тајно изађе из своје куће, немајући са собом ништа осим одеће у којој хођаше, а и она беше бедна. И тако пође за путницима. Но благи Бог не допусти му да оде из ових крајева, њему којег још од утробе мајчине знамнова за пастира богословесних оваца у овим крајевима, да не би, кад оде пастир, опустео пашњак који Бог благослови, и на њему израсло трње и коров, а стадо се разишло.

После три дана сазнаде му мајка да он отиде са путницима, па одмах појури за њим, узевши са собом само једног свог сина који беше млађи од блаженог Теодосија. Тако у јурњави превалише велик пут пре но што га достигоше, па га ухватише, па га мајка од срџбе и гнева ухвати за косу и баци га на земљу, те га својим ногама удараше. Након што много укори странике, врати се кући водећи га свезаног као каквог злочинца. Толиким је гневом била обузета, да га је и кад су кући дошли тукла све док није изнемогла. Потом га уведе у кућу, ту га свеза и затвори, па онда оде. А божанствени младић све ово с радошћу примаше, и мољаше се Богу за све то благодарећи. Затим му мати дође кроз два дана, одвеза га и даде му да једе, а пошто још беше обузета гневом, стави му на ноге окове, те му тако нареди да хода, пазећи да не би опет побегао од ње. Потом му се опет смилова, и поче га молећиво наговарати да не бежи од ње, јер га много вољаше, више од других, и зато не могаше без њега. Кад он обећа да нећ отићи од ње, скиде му окове са ногу и дозволи му да слободно чини шта хоће. А блажени се Теодосије врати на свој први подвиг, и сваког дана хођаше у цркву. Видевши да литургија често изостаје зато што немаше ко да пече просфоре, веома због тога жаловаше и науми да се сам са понизношћу прихвати тога посла. Тако и учини: поче да пече просфоре и да их продаје, а ако му је шта од зараде претекло, то је давао сиромашним. Од зараде је опет куповао жито и, својим га рукама самлевши, поново пекао просфоре. Бог тако изволе, да се у цркву Божију доносе чисте просфоре од непорочног и нескверног дечка. Овако чинећи проведе дванаест година или више. А сви дечаци, његови вршњаци, ругаху му се и кораху га због тог посла, како их враг томе научи. А блажени све ово с радошћу примаше, са ћутањем и понизношћу.

Зликовац враг, који од почетка мржаше добро, видећи себе побеђеног понизношћу богословесног дечака, не почиваше, него га хтеде одвратити од таквог дела. И поче наговарати његову мајку да му забрани то дело. Мати, дакле, не трпећи да јој син буде у таквом срамоћењу, поче да му с љубављу говори: „Молим те, чедо, остави се таквог посла, поругу наносиш на своју породицу, и не трпим да слушам како те сви коре због тог посла. И није лепо да ти, момак, радиш такав посао“. А божанствени младић са понизношћу одговараше својој мајци, говорећи: „Почуј, мајко, молим те почуј! Па Господ Исус Христос сам постаде убог и понизи се, нама пример дајући, да се и ми Њега ради понизимо. Па и изругиван беше и пљуван и ударан, све претрпевши ради нашега спасења; колико је тек онда приличније да ми трпимо да бисмо задобили Христа. А што се тиче мог посла, мајко моја, почуј ово: кад Господ наш Исус Христос седе на вечери седе за трпезу са својим ученицима, тад узе хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицим, и рече: Узмите, једите, ово је Тело Моје које се ломи за вас и за многе ради отпуштења грехова[10]. Па ако сам Господ назва (хлеб) својом Плоћу, колико је онда приличније мени да се радујем што ме Господ удостоји да будем припремник Његове Плоти“. Ово чувши мати његова, чуђаше се мудрости дечаковој, и од тада га поче попуштати. Али, враг не почиваше оштрећи је да спречава дечака у толикој понизности. Кад га после годину дана виде где опет пече просфоре сав црн од јаре из пећи, сажали се веома, па му отад опет забрањиваше, сад умиљавањем, сад претњом, а понекад га и бијући, да се остави тог посла. Божанствени јуноша беше због тога у великој тузи и недоумици шта да чини. Онда уставши ноћу изађе тајно из свог дома, и оде у други град, који не беше далеко одатле, и насели се код свештеника, и рађаше свој уобичајени посао. А мајка његова га тражаше по своме граду и, не нашавши га, зажали за њим. Кад после много дана чу где живи, одмах са великим гневом крете за њим, и дошавши у гореспоменути град, тражаше и нађе га у свештениковом дому, и ухвативши га одвуче у свој град тукући га. Доведе га својој кући и запрети му, говорећи: „ Нећеш више отићи од мене; јер, ако било где одеш, доћи ћу и наћи те, и свезаног ћу те тући и довести у овај град.“. Поново се блажени Теодосије мољаше Богу, сваког дана идући у цркву Божију, пошто беше понизан срцем и покоран у свему.

Властелин тога града, видевши момка у таквој понизности и покорности, веома га заволе, и нареди му да буде код њега у цркви, па му даде и светлу одећу да у њој ходи. А блажени Теодосије, проведе у њој неколико дана, као да неки терет носи на себи. Онда је скиде и даде је сиромашним, а сам се обуче у бедне прње, те тако хођаше. Властелин, видевши га где тако хода, опет му даде одећу, бољу од прве, молећи га да у њој хода. А он и ту скиде и даде. Овако пуно пута направи, а кад онај великаш сазнаде за то, још га више заволе, дивећи се његовој понизности. После тога оде божански Теодосије код једног ковача и каза му да искује железни ланац, па га узе и опојаса њиме своја бедра, и тако хођаше. Железо беше уско и загризаше му се у тело, а он се држаше као да му то није причињавало никакаву телесну патњу.

Прођоше тако многи дани, и дође један празнични дан, па му мати нареди да се обуче у одећу светлу и иде да служи свим градским велможама који у те дане сеђаху на ручку код властелина. Блаженом Теодосију беше наређено да присуствује и служи. Зато му и рече мајка да се обуче у чисту одећу, а и због тога што је чула шта је учинио. Док се облачио у чисту одећу, будући простодушан, није је се пазио. А она упорно гледаше не би ли шта боље видела, и виде му на кошуљи крв од угриза железа. И распаливши се на њега гневом, љутито устаде и раздера кошуљу на њему, и тукући га скиде му железо са бедара. А Божији дечко, као да му ништа зло не учини, обуче се и отиде, те служаше узваницима са сваком понизношћу.

После неког времена, опет чу како Господ у светом Еванђељу каже: Који не остави оца или матер и не пође за мном, није мене достојан[11]. И опет: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим.[12] Ово чувши богонадахнути Теодосије, и разгоривши се божанском ревношћу и љубављу и дахом Божијим, размишљаше како и где да се постриже и сакрије од своје мајке. По удешењу Божијем, отиде му мати једном на село да остане тамо доста дана. А блажени се обрадова и помоливши се Богу кришом изађе из куће, немајући ништа уза се осим одеће, те мало хлеба ради слабости телесне. И тако крете према граду Кијеву, пошто беше чуо за тамошње манастире. Не знајући пута, мољаше се Богу да би нашао сапутнике који би га усмерили на жељени пут. И по удешењу Божијем, иђаху тим путем трговци на колима са тешким теретима. Сазнав блажени да иду у исти град, прослави Бога и иђаше за њима издалека, не јављајући им се. И кад се они зауставише да преноће, блажени им не приђе, већ отпочину надоглед њих, и једино га Бог чуваше. И тако идући три недеље, дође до гореспоменутог града. Чим дође, обиђе све манастире, хотећи да псотане монах и молећи да га приме. Они, пак, видевши простоту младића обученог у бедне хаљине, не желеше да га приме. Бог то изволе да га одведе на место у које беше од младости Богом позван.

Чувши онда за блаженог Антонија где живи у пештери, окрилати се у духу и крете ка пештери. Дође код преподобног Антонија, и видевши га паде поклањајући му се са сузама, молећи га да буде код њега. А велики Антоније му показујући рече: „Чедо, видиш ли ову пештеру – место јадно и тесније од других места. А ти си млад, па мислим да нећеш моћи да трпиш јад на овоме месту“. Ово не говораше само да би га искушао, него својим прозорљивим очима прозираше да ће он изградити то место, и да ће начинити славан манстир, у којем ће се сабрати мноштво калуђера. Богонадахнути Теодосије му са умилењем одговори: „Знај, часни оче, да ме Предзнатељ свега Бог доведе твојој светости и наређује ми да се спасем; стога, шта год ми кажеш да учиним, учинићу“. Тад му рече блажени Антоније: „Благословен Бог, чедо, који те укрепи у тој горљивости. Ево и места, буди у њему“. Теодосије му се, опет павши, поклони. Затим га благослови старац и нареди великоме Никону да га постриже, пошто овај беше свештеник и искусан црноризац, те он узе блаженог Теодосија и по обичају светих Отаца га постриже и обуче у монашку одећу.

Отац наш Теодосије предаде се Богу и преподобном Антонију, и отада се баци на трудове телесне, и бдејаше по читаве ноћи у славословљењу Бога, одбацивши сањиву отежалост, те се због уздржања и плоћу својом труђаше, рукама дело своје делајући, све се дане сећајући оне речи из псалма: Види понижавање моје и труд мој, и отпусти све грехе моје[13]. Тако сав са пуним уздржањем понижаваше душу, а тело опет трудом и подвизавањем изнуриваше, тако да су се преподобни Антоније и велики Никон дивили његовом понижавању и покорности, и толиком му у младости разбору, и крепости и бодрости. И због овог веома прославише Бога.

Мати га, пак, много тражаше по своме граду и у околним градовима, па како га не нађе, љуто плакаше за њим, бијући се по прсима као по нечем неживом. И беше објављено по читавом том крају ако неко види таквог дечака да дође и обавести његову мајку, те да ће за своје обавештење добити велику награду. И дођоше неки из Кијева и казаже јој: „Пре четири године видесмо га где хода по нашем граду хотећи да се постриже у неком манастиру. Чим то чу, није је мрзело да и тамо пође. Нимало се не задржавајући и не бојећи се дужине пута, оде у споменути град да потражи свог сина. Напослетку јој рекоше да је у пештери код преподобног Антонија. И поче старца препредено призивати, говорећи: „Реците преподобноме да изађе. Јер ево велик пут јуривши пређох, желећи да беседим са тобом и да се поклоним твојој светости, па да ме благословиш.“ И обавестише старца о њој, те изађе пред њу. Видевши га поклони му се. Кад седоше, поче жена да дужи велику беседу, па најзад откри разлог због којег дође. Рече му: „Молим те, оче, кажи ми је ли син мој овде. Много тугујем због њега, не знајући да ли је жив.“ Старац, будући простодушан, и не схвативши њену препреденост, рече јој: „Овде ти је син, и не тугуј за њим, јер је жив“. А она ће њему: „Па што га, оче, онда не видим? Велик пут прешавши дођох у овај град само да видим свог сина. Затим ћу се вратити у свој град“. Старац јој одговори: „Ако хоћеш да га видиш, сад се врати, а ја ћу га наговорити, зато што он никога не жели да види, па онда сутра дођи и видећеш га“. То чувши, она отиде, чекајући да га види идућег дана. А преподобни Антоније, ушавши у пештеру извести о свему блаженог Теодосија, који кад ово чу врло се ожалости што не беше могао да се сакрије од ње. Следећег дана опет дође жена, а старац много наговараше блаженог да изађе и види мајку своју. Он пак не хтеде.Тад старац изађе и рече јој: „Много га молих да изађе пред тебе, и не хтеде“. А она поче говорити старцу сад већ без понизности, и са великим гневом викаше окривљујући старца: „Узе ми сина и сакри га у пештери, па сад не жели да ми га покаже. Изведи ми, старче, мог сина да га видим. Нећу жива остати ако га не видим. Покажи ми мог сина да не умрем зло, јер ћу сама себе погубити пред улазом у ову пештеру, ако ми га не покажеш“. Тад се Антоније страшно ојади и, ушавши у пећину, мољаше Антоније блаженога да изађе пред њу. Овај не хтеде да не послуша старца, и изађе к њој. Она пак, видевши свог сина у таквом јаду – беше му се, наиме, лице изменило од многог труда и уздржања – загрли га и плакаше горко. И једва се мало утешивши, седе и поче наговарати Христовог слугу, говорећи: „Хајде, чедо, својој кући, па све што ти је на потребу и на спасење душе чини у својој кући по својој вољи, само се немој од мене раздвајати. А кад ти умрем, ти сахрани моје тело, па се онда врати у ову пештеру, ако хоћеш. Не могу да живим, а да те не гледам“. А блажени јој рече: „Ако хоћеш да ме виђаш сваког дана, иди у овај град, уђи у неки женски манастир и ту се постризи. Тако ћеш долазити овамо и виђати ме. Уз то ћеш још и спасење душе задобити. Ако ово не учиниш, онда – истину ти кажем – мог лица више нећеш видети“. Оваквим и многим другим саветима по читаве дане наговараше своју мајку. Она тога не хтеде, па га ни не слушаше. А кад би одлазила од њега, блажени би улазио у пештеру и прилежно се молио за спасење своје матере и да јој се обрати срце да га послуша. И Бог услиша молитву свога угодника. О овоме рече пророк: Близу је Господ свима који Га призивају у истини, и вољу оних који га се боје испуниће, и молитву њихову услишиће, и спашће их[14]. Једног му дана дође мајка и рече: „Ево, чедо, учинићу све што ми велиш, и нећу се више враћати у свој град, него кад је Божија воља отићи ћу у женски манастир, и ту ћу се пострићи и провести остатак својих дана. Јер ево, од твог поучавања разумех да овај кратковремени свет није ништа“. Ово чувши, блажени се Теодосије обрадова у духу и ушавши у пештеру каза великоме Антонију, а овај чувши прослави Бога који јој обрати срце на такво покајање. И оде до ње и много је поучи на корист и на спасење душе, и обавестивши кнегињу о њој, посла је у женски манастир Светог Николе. ту јој беше пострижење и облачење у монашку одећу, и поживевши доста година у добром покајању, с миром усну.

О овом животу блаженог оца нашег Теодосија од малих ногу до кад дође у у пештеру, исприча мајка његова једноме од братије по имену Теодор, који при оцу нашем Теодосију би келар[15]. А ја све ово чувши од њега, пошто ми он исприча, написах да упамте сви који га поштују. Него, прећи ћу и на остало казивање о доживљајима овог младића, а неопходне речи нека ми укаже благоисправљајући Бог и Славослов.

Отац наш Теодосије показа се у пештери као победник над злим дусима. По постригу своје мајке и по одбацивању сваке световне жалости поче се још већим трудовима подвизавати на ревновање Богу. И видеше се тада три светила у пештери, која су разгонила таму беосвску молитвом и гладовањем: мислим на преподобног Антонија, блаженог Теодосија и великог Никона. Они пребиваху у пештери у мољењу Богу, и Бог беше са њима. Јер где су, рече, два или три сабрана у име Моје, онде сам и ја међу њима[16].

У то време беше један по имену Јован први међу кнежевим бољарима. Његов син често долажаше код преподобних, наслађујући се њиховим медоточним речима које излажаху из уста тих отаца, и заволе их веома, толико да усхтеде да са њима живи и презре све у овом животу, славу и богатство сврставши у ништа. Дотаче га се, наиме, реч Господња која каже: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Небеско[17]. Тад он Антонију једином исказа своју мисао, говорећи: „Хтео бих, оче, ако је Богу угодно, да будем монах и да живим са вама“. Рече му старац: „Добро је твоје хтење, чедо, и та је помисао испуњена благодаћу, али чувај се, чедо, да те богатство и слава овога света не врати назад. Господ вели: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије[18], па се тако и монах кад се мишљу враћа према свету и брине се за световно није приправио за живот вечни“. И пуно другог бесеђаше старац дечку, а ономе се срце све више оштраше за љубав Божију, па се тад врати својој кући.

Следећег дана одену се у одећу светлу и раскошну, и тако седе на коња па пође старцу, а служитељи његови иђаху око њега, док други вођаху пред њим коња урешена, и тако у великој слави дојаха до пештере наших отаца. Они изађоше и поклонише му се као што приличи пред велможама, а онда се он њима поклони до земље. Затим скиде са себе бољарску одећу и метну је пред старцем, па и коња урешеног постави пред њега, говорећи: „Све ово красно, оче, прелест је овога света, и како хоћеш учинин са тим, а ја ово све презрех и хоћу да будем монах и да живим са вама у овој пештери, и више се нећу враћати своме дому“. А старац му рече: „Пази, чедо, коме се обећаваш и чији војник хоћеш да будеш, јер овде невидљиво присуствују анђели Божији примајући твоја обећања. Да не би како отац твој дошао са многом силом и извео те одавде, а ми ти не могнемо помоћи, па би се пред Богом показао као лажа и отпадник“. И рече му дечко: „Верујем Богу моме, оче, да ако ме почне и мучити отац мој, нећу га послушати да се вратим у свет. И молим те, оче, да ме скоро пострижеш“. Тад нареди преподобни Антоније великоме Никону да га постриже и обуче у монашку одећу. Он по обичају прочита молитве и постриже га, и обуче га у монашке хаљине, наденувши му име Варлаам.

Тада дође неки ушкопљеник из кнежевског дома, кога кнез много вољаше, а овај свиме код њега управљаше, и мољаше старца Антонија, желећи и он да постане црноризац. Старац га поучи о спасењу душе и преда га Никону да га постриже. А он и овог постригавши обуче у монашку одећу, и надену му име Јефрем. Не треба скривати какав јад нанесе враг на преподобне због ове двојице. Враг, клеветник, који мрзи на добро, видећи се побеђеног од светог стада, и схвативши да ће се отада прославити то место, оплакиваше своју погибао. Поче он својим злим смицалицама да распаљује срце кнезу против преподобних, да би тако растерао свето стадо, али ни тако не узможе, него сам би посрамљен молитвама њиховим и упаде у јаму коју сам начини. Повратиће се бол његов на главу његову, и на теме његово пашће неправда његова[19].

Када, дакле, сазнаде кнез Изјаслав шта би са бољарином и са његовим ушкопљеником, врло се разгневи и нареди да се доведе пред њега онај који се дрзну да такво шта учини. И ту одмах, брзо отишавши, доведоше пред њега великог Никона. Кнез, у гневу се обративши Никону, рече: „Ти ли си постригао бољарина и ушкопљеника без мог наређења?“ А Никон одговори: „Благодаћу Божијом ја сам их постригао наређењем Небеског Цара и Исуса Христа који их позва на такав подвиг“. А кнез на то рече: „Или их наговори да се врате, или ћу тебе и твоје послати на заточење, и пештеру ћу вам раскопати“. А на ово Никон одговори: „Што је, угодно, владико, пред очима твојим, то учини, а мени не приличи да одвраћам војнике од Цара Небеског“. Антоније и његови, узевши своју одећу, отидоше од свог места, хотећи да оду у другу област. Док се кнез још гневио и укоравао Никона, то уђе један служитељ и рече да Антоније и његови од овог града у другу област. Тад му рече његова жена: „Слушај, господине, не гневи се. Тако би и у нашем крају кад ради неке невоље побегоше калуђери, па настаде велико зло у земљи због њих, те се чувај, господине, да не буде тако и у твојој области“. То чувши, побоја се кнез гнева Божијег, те отпусти великог Никона, наредивши му да иде у своју пештеру. А по оне посла са молбом да се врате назад. Једва их након три дана наговорише да се врате у своју пештеру, као некакве јунаке после битке који победише свог противника – врага. И свагда се мољаху дан и ноћ Господу Богу.

Но не почиваше ни враг који се са њима борио. Јер тад сазнаде бољарин Јован да им христољубиви кнез Изјаслав не учини ништа нажао, и распали се на њих гневом због свог сина. И узевши са собом много слугу, подигну се на свето стадо, и растера га, и уђе у пештеру, и узе свог сина, божанственог Варлаама, извуче га напоље, скиде са њега свету мантију и баци је у ров, па и шлем спасења што му беше на глави скиде и баци. Затим га обуче у одећу светлу и раскошну, каква приличи бољарима. А он је збаци са себе, не хтевши ни да је погледа, и тако учини неколико пута. Онда отац са гневом нареди да му се свежу руке и да се одене у споменуту одећу, те да тако иде кроз град ка својој кући. А Варлаам, уистину топао душом за Божију љубав, идући путем виде блатњаву рупу и брзо уђе у њу, па Божијом помоћу збаци одећу са себе и ногама је гажаше по блату, газећи тако и зле помисли и лукавог врага. Кад после тога дођоше кући, нареди му отац да седе са њим за трпезу. А он седе и ништа не окуси од хране, но цело време држаше оборену главу и гледаше надоле. Полсе обеда, отпусти га у његове одаје, поставивши слуге да га чувају да не оде, а нареди и жени његовој да се сваким украсом украшава да преласти дечка и да му све служи. А слуга Христов Варлаам, ушавши у једну собум седе у угао. Жена, његова, како јој и беше наређено, хођаше пред њим и мољаше га да седе на своју постељу. Видевши женину будалаштину и схвативши да је отац његов припреми да га превари, мољаше се у тајности свог срца Милосрдном Богу, Који је моћан да спасе од такве прелести. Остаде седећи на том месту три дана, не устајући са њега, ни хране не окусивши, нити се у одећу обукавши, него беше стално у једној хаљини. А преподобни Антоније и они са њим и са блаженим Теодосијем, беху у великој жалости због њега, и мољаху се за њега Богу. И Бог услиша молитву њихову: Завапише праведници и Господ их услиша, и од свих невоља њихових избави их. Близу је Господ скрушених срцем, и понизне духом спасиће.[20] Видевши, дакле, благи Бог трпљење и понизност дечка, обрати жестоко срце његовог оца на милост према своме сину. Обавестише га служитељи, говорећи: „Ево већ је четврти дан како храну није окусио, нити жели да се обуче у одећу“. То чувши, отац се веома сажали на њега, бојећи се да не умре од глади и од зиме. Призвавши га себи и љубазно га целивавши, отпусти га. То би нешта пречудно, и наста плач велики, као за мртвим. Слуге и слушкиње плакаху што им господар одлази од њих, жена иђаше с плачем што се лишава мужа, отац и мајка плакаху што им се син раздваја од њих, и тако га с плачем великим испраћаху. А Христов војник изађе из своје куће као птица кад се истргне из мреже или срна из клопке, тако брзо трчећи дође до пештере. Видевши га, оци се обрадоваше радошћу великом, и уставши прославише Бога што им услиша молитву. Отада многи долазише у пештеру ради благослова од ових отаца, а други опет Божијом благодаћу постадоше калуђери.

Тада велики Никон и други калуђер из манастир Светог Мине, који раније беше бољарин, посаветовавши се, одоше желећи да се засебно настане. И дошавши до мора, ту се раздвојише, као ономад Павле и Варнава кад одоше да проповедају Христа, као што пише у Делима апостолским[21]. Бољарин иде према Константинополу, нађе острво насред мора и ту се насели. Поживе дуго година, трпећи зиму и глад, и онда усну с миром. Ето се и до сад оно острво зове Бољарево. Велики пак Никон оде на острво Тмуторканско, и зу нашавши чисто место близу града, настани се на њему. И Божијом се благодаћу узвиси то место, и сагради он на њему цркву Свете Богородице, и постаде славан манастир, који и до сада постоји, а узор му је Печерски манастир.

После овога, Јефрем ушкопљеник отиде у Константинопол, и ту живљашу у једном манастиру. После га изведоше и у овим крајевима поставише за митрополита, у граду Перејаславу. Ето ми учинисмо у нашем приповедању велики скок у будућност, но вратимо се сада на наше претходно приповедање, које прекидосмо тиме кад ови оци одоше.

Тада наш блажени отац Теодосије би постављен за свештеника по наређењу преподобног Антонија, и сваког дана савршаваше божанску службу са сваком понизношћу, пошто по нарави беше кротак, тихог разума и простог ума, и све духовне мудрости испуњен. Љубав непорочну имаше према свој братији, а братије беше већ петнаестак. Преподобни Антоније, како беше навикао да жиби сам, и не трпећи никаквог метежа ни буке, затвори се у једној келији у пештерипоставивши братији на своје место блаженог Варлаама, сина бољарина Јована. И отуда се Антоније опет пресели на други брег, и ископавши пештеру живљаше не излазећи из ње, а ту и досад лежи његово часно тело. Тада божанствени Варлаам постави изнад пештере малу црквицу у част Свете Богородице, заповедивши да се братија ту састаје на божанствено славословље. Сад је то место већ свима извесно, но раније многим беше сасвим непознато.

А какав је испрва био њихов живот у пештери, и колико јада и жалости искусише ради тескобе тога места, то једино Бог зна, а устима човечијим није могуће исказати. Поред тога, јело им беше само ражев хлеб и вода. У суботу и недељу јели су сочиво, а како се често и у те дане не нађе сочива, јели су тад кувано зеље. Својим рукама делаху дело: плели су, на пример, обућу и капе и бавили се другим рукодељем, те су носили у град, продавали и за то куповали жито, које су раздељивали међу собом, да свако ноћу измеље свој део за прављење хлеба. Затим би почињали са појањем јутрење, па онда опет делаху рукодеље. Други пут би у градини окопавали поврћке, све док не би дошло време за божанствено славословље, па би се тако сви скупа састали у цркви, појући часове, те савршавајући свету службу, а потом би се окусивши мало хлеба свако опет прихватао свог дела. И тако се сваког дана трудећи, пребиваху у љубави Божијој.

Отац наш Теодосије смерноумљем и послушношћу све превазилажаше, и трудом и подвизавањем и телесним делом, јер беше тела доброг и крепког, и са полетом свима служаше, носећи на својим плећима воду и дрва из шуме, бдејући по читаве ноћи у славословљу Божијем. Док братија беше на починку, блажени узимаше од свакога подељено му жито, па га мељаше и остављаше на свом месту. Други пут пак, кад беше много обада и комараца, ноћу излажаше изнад пештере и, обнаживши тело своје до појаса, сеђаше предући вуну за плетење обуће и појући Давидов Псалтир. А тело му биваше прекривено мноштвом обада и комараца, и јеђаху му месо и пијаху крв. А отац наш остајаше непокретан, не устајући са тог места све док не беше време за јутрење, па би се онда пре свих нашао у цркви. И ставши на своје место, не креташе се и умом се не смућиваше савршавајући божанствено славословље, те онда опет из цркве после свих излажаше. Због тога га сви веома љубљаху, и држаху га за оца, врло се дивећи његовој понизности и покорности.

Мало након тога, божанственог Варлаама, игумана пештерске братије, изведе кнез у манастир Светог Димитрија и по његовом наређењу постављен за игумана. Тад се братија, колико их беше у пештери, сабра и вољом свих јавише преподобном Антонију да су блаженог оца нашег Теодосија изабрали за игумана, пошто он вођаше прави калуђерски живот и Божије заповести непоколебљиво извршаваше.

Отац наш Теодосије, иако прими старешинство, не промени своје понизно правило, имајући на памети Господа који рече: Који хоће да буде међу вама велики, нека буде мањи од свих и свима служитељ[22]. Зато се понижаваше, чинећи себе мањим од свих и свима служећи, и собом дајући пример, пре свих излазећи на дело и на чин свете литургије. И отад цветаше и увећаваше се то место молитвом праведника. Праведник, вели, као палма процветаће, и као кедар на Ливану увећаће се[23]. Увећаваше се отада братија и цветаше то место добрим обичајима и молитвама њиховим, и сваким другим благочашћем. Пуно велможа долажаше код њега по благослов и даваше им један делић од свога иметка. А преподобни отац наш, уистину земаљски анђео и небески човек, видећи да је место јадно и тесно и поврх свега премалено, а да се братија увећава, те да им је и црква мала за сакупљање, није никад због тога падао у тугу нити се ојадио, него је сваког дана тешио сву братију, и учио их да се не брину за телесно, него их подсећаше на Господњи глас, говорећи им: „Не брините се шта ћемо пити, или шта ћемо јести, или у шта ћемо се обући, јер зна Отац ваш небески да вама треба све ово; него иштите Царство Небеско и ово ће вам се све додати[24]“. Блажени овако размишљаше, а Бог му све потребно неоскудно даваше.

Тада овај велики Теодосије нађе недалеко од пештере место чисто, и виде да је прикладно за изградњу манастира, па обогативши се благодаћу Божијом, оградивши се вером и надом, испунивши се Духа Светога, поче да се труди око тога да настане то место. И како му Бог помагаше, за мало времена изгради на том месту цркву у част Свете и Преславне Богородице и Увекдјеве Марије, и оградивши га постави многе келије, и онда се године 6570. (1062.) са братијом пресели из пештере на то место.[25] Отад се Божијом благодаћу то место узвиси, и постаде славан манастир, који се и досад назива Печерски, а којег устроји свети отац наш Теодосије.

Након тога, посла једног од братије у Константинопол код Јефрема Ушкопљеника, да напише сав устав Студитског манастира и пошаље му. Што му преподобни отац наш нареди, онај то одмах и учини, и написа сав манастирски устав и посла блаженом оцу нашем Теодосију. И кад ово прими отац наш Теодосије, нареди да се прочита пред братијом, и отад поче у свом манастиру све да уређује по уставу манастира Студион, па тако све досад врше и његови ученици. Ко год да је хтео да буде црноризац и дошао код њега, он никога није одбијао, ни убогог ни богатог, него све примаше са сваким усрђем, пошто и сам то искуси, како горе рекосмо: јер када беше дошао из свога града хотећи да постане монах, обиђе све манастире, али не жељаху да га приме – Бог му учини такво искушење. Овога се сећајући, какав јад бива човеку кад хоће да се постриже, благи због тога с радошћу примаше све који долажаху. Али, није човека одмах постризао, него му је наређивао да хода у својој одећи, док се не навикне на сав поредак манастирски, па би га затим облачио у монашку одећу; тако га је дакле најпре испитивао у свим службама, те би га онда пострига и обукао у мантију; затим, тек кад би постао искусан калуђер, чистог живота, удостојаваше га да прими свету схиму.

У све дане свете Четрдесетнице, свети отац наш Теодосије одлажаше у своју свету пештеру, где и јесте било погребено његово часно тело. Ту се сам затвараше до недеље Цветнице, а у петак те недеље, у време вечерње, долажаше код братије, и ставши на црквеним дверима све поучаваше у утешаваше у погледу подвига и пошћења. А за себе је говорио да је недостојан зато што их ниједну недељу није достигао у трудовима. Многе јаде и привиде му чињаху зли дуси у тој пештери, па су му чак и ране наносили, како и за светог Великог Антонија пише. Но Онај који се јави потоњем и рече му да се охрабри, Он и овоме невидљиво даде силу с неба да их победи.

Ко се не би зачудио овоме блаженоме, који у таквој тамној пештери сам пребиваше, не бојећи се мноштва невидљивих бесовских војски, него крепко стојећи, као силан јунак, мољаше Бога и Господа Исуса Христа у помоћ призиваше. И тако их победи Христовом силом, тако да му се више нису смели ни приближити, него му још само издалека привиде чињаху. Кад би после појања вечерње сео и хтео да отпочине, никада не лежаше поребарке, него ако је хтео мало да отпочине сео би на столицу, и тако мало проспававши опет устајаше на ноћно појање и чињаше коленопоклоњење. А кад би сео, како рекосмо, тог трена би чуо звук брујања у пештери од мноштва бесова, као да се једни возе на колима, други у бубњеве бију, а остали дувају у свирале, и сви буче тако да се пештера тресе од мноштва граје злих духова. А отац наш Теодосије, све ово чујући, не побоја се се духом, нити се ужасну срцем, него се ограђиваше крсним оружјем, и уставши почињаше да поје Давидов Псалтир. И одмах би велики жагор умукао. Кад би затим после молитве сео, опет би се чуо глас безбројних бесова, као и пре. И преподобни Теодосије устајаше и почињаше оно псалмопојање, а глас одмах ишчезаваше. Тако му многе дане и ноћи чињаху зли дуси, не дајући нимало да отпочине, све док их благодаћу Христовом не победи, и доби од Бога власт над њима, тако да отад не смедоше ни прићи ни месту где блажени твораше молитву.

Још бесови чињаху пакост у згради где су братија правила хлеб: некад расипаху брашно, а некад проливаху квасац припремљен за печење хлеба, и пуно других пакости чињаху. Тад старешина пекарао де и исприча блаженом Теодосију пакости нечистих бесова. А овај, уздајући се да беше од Бога добио власт над њима, устаде увече и оде у ону зграду, и затворивши врата за собом, ту остаде до јутрење чинећи молитве. Од тога се часа бесови више не појавише на том месту, нити чињаху икакву пакост, услед запрећења и молитве преподобног.

Имаше такав обичај велики отац наш Теодосије да сваке ноћи обилази све монашке келије, хотећи да сазна какав је живот код сваког од њих. Кад би кога чуо где чини молитву, зауставио би се прослављајући Бога због њега, а кад би чуо двојицу како су се састали и разговарају, ударио би руком на врата и отишао, тиме указавши на свој долазак. Затим би их сутрадан призвао, али их не би одмах грдио, него би их издалека поукама усмеравао и говорио им, хотећи да сазна каква им је горљивост према Богу. Кад би брат био неотежалог срца и топао у љубави Божијој, убрзо би схватио своју кривицу, и павши поклонио се, молећи од њега опроштај. Када би, међутим, брату срце било покривено бесовским помрачењем, па би овај стајао мислећи да о неком другом говори, сам се правећи чист, онда би га блажени грдио и утврђивао га епитимијом, па онда отпуштао. Тако све прилежно учаше да се моле Господу и да не беседе ни са ким после повечерне молитве, и да не прелазе из келије у келију, него да се у својој келији моле Богу, а ако ко може – да рукама својим дела по читаве дане, имајући у устима својим Давидове псалме.

Стога чуше кнезови и бољари за њихов добри живот, те долажаху код великог Теодосија, исповедајући му своје грехове, те примивши од њега велику корист одлажаху, а и доносише му један делић од свога иметка, на утеху братији и за уређивање манастира. Неки су им давали чак и своја села да се о њима старају. А нарочито је блаженога веома љубио христољубиви кнез Изјаслав, који сеђаше тада на престолу свога оца, па га често призиваше код себе, а доста пута и сам долажаше к њему, и насићаваше се тим духовним разговорима и одлажаше. Ето толико отад Бог повелича то место, умножавајући у њему сва добра молитвом свога угодника.

А отац наш Теодосије беше запретио вратару да после свршетка обеда никоме не отвара врата, и да нико не улази у манастир док не буде време вечерње, тако да поподне отпочину братија ради ноћних молитава и јутрење.

И једног дана дође у подне по свом обичају христољубиви Изјаслав са мало слугу – кад год хтеде да иде код блаженога, тад распушташе све бољаре својим кућама, па онда само са шесторо или петоро слугу долажаше к њему. Кад он, како рекох, дође и сиђе с коња, пошто никада не јахаше по манастирском дворишту, приступи вратима и хотећи да уђе нареди да му се отвори. А онај му одговори да је наређење великог оца да се врата никоме не отварају док не буде време вечерње.Опет му се христољубац обрати, да овај схвати ко је. И рече: „Ма ја сам то, отвори врата само мени“. А онај, не знајући да је кнез, овако му одговараше: „Рекох ти да ми је наређено од игумана да ако и сам кнез дође не отварам врата, па ако хоћеш, ти мало причекај док не буде време вечерње“. Он пак одговори: „Ја сам кнез, ни мени ли нећеш да отвориш?“ Тад онај провири да види и, препознавши кнеза, устраши се, па не отворивши врата отрча да каже блаженоме, а овај стојаше пред вратима и чекаше, подражавајући тако светог и врховног апостола Петра: кад га, наиме, изведе анђео из тамнице и он дође до куће где беху његови ученици и закуца у врата, а слушкиња провири и виде Петра где стоји, она од радости не отвори врата, него отрча да извести ученике о његовом доласку.[26] Тако и овај од страха не отвори врата, него брзо отрчавши извести блаженога о христољупцу. Блажени онда изађе и поклони му се, а потом му христољубац рече: „Каква ти је то, оче, заповест, о којој говори овај црноризац, ако и кнез дође да се не пушта?“ Блажени одговори: „О том наређењу говоре, владико благи, због тога да послеподне не излазе братија из манастира, него да отпочину у то време, ради ноћног славословља. А твоје богопокретно старање за Свету Владичицу нашу Богородицу је добро и на пробитак је твојој души. И ми се веома радујемо твоме доласку“. После тога одоше у цркву и помоливши се седоше. Тако се христољубиви кнез насићаваше тим медоточним речима што исхођаху из уста преподобног оца нашег Теодосија, и примивши од њега велику корист, оде својој кући славећи Бога. И од тога дана га поче још више љубити, и држаше га као за једног од првих светих отаца, и веома га слушаше и чињаше све што би му заповедио велики отац наш Теодосије.

Божанствени Варлаам, син Јована бољарина и игуман манастира Светог мученика Димитрија, којег сагради христољубиви кнез Изјаслав, оде у свети град Јерусалим. Походивши света места, врати се у свој манастир, па опет након неког времена оде у Константинопол, и ту такође походи све манастире, и купи све што је на корист за његов манастир, па пође на коњима у свој крај. Дошавши до града Владимира, уђе у један манастир близу града, који зову и Света гора, те ту усну с миром и срете крај живота. А онима што беху са њим беше заповедио да допреме његово тело у манастир светог и блаженог оца нашег Теодосија и ту га погребу, а све што беше купио у Константинополу – иконе и друге потрепштине – да иде куд и он сам, и све то нареди да се преда блаженоме; тако беше заповедио. Они му донесоше тело и положише га у манастир блаженог и преподобног оца нашег Теодосија и погребоше га на десној страни цркве, где је и досад његов гроб.

Тад христољубиви кнез изабра из манастира великог оца нашег Теодосија једног од братије који засија у калуђерском животу, званог Исаију, те извевши га, постави га за игумана у свој манастир Светог мученика Димитрија, а он ради своје добре нарави после беше постављен за епископа града Ростова. Великог Никона, када умре кнез оног острва, умолише тамошњи људи да отиђе до кнеза Свјатослава и замоли га да им пошаље свог сина да седе на њихов престо. Никон чим стиже, дође у манастир блаженог оца нашег теодосија, па кад видеше један другог падоше заједно и поклонише се истовремено, те се онда загрлише и дуго плакаху, пошто се дуго времена не видеше.

После овог мољаше га свети Теодосије да се не раздваја од њега док су год у плоти. То му и обећа велики Никон, говорећи: „Само да одем до тамо и средим свој манастир, и одмах ћу се вратити назад“, што и учини. Дође са кнезом Глебом до оног острва, и кад онај седе на престо у том граду, Никон се врати назад. Дође у у манастир великог оца нашег Теодосија, и сва своја добра предаде блаженоме, а сам му се са сваком радошћу покораваше; љубљаше и њега врло богонадахнути Теодосије, и држаше га својим оцем. Стога, ако је где одлазио, поверавао му је братију да их чува и поучава као насјвећи међу њима. И када сам поучаваше братију у цркви својим духовним беседама, наређиваше опет великоме Никону да из књига прочита поуку братији, што је налагао и преподобном оцу нашем Стефану, који тада беше еклисијарх, а касније, по смрти блаженог Теодосија, и игуман тог манастира, па потом епископ у владимирској области.

Једнога дана када хтедоше да славе празник Свете Богородице не би воде, а тада беше келар раније поменути Теодор, који ми много исприча о овом преславном мужу. Он оде и каза блаженом оцу нашем Теодосију да нема ко да носи воду. А блажени журно уставши поче да носи воду са бунара. Један од братије виде га где носи воду, те брзо оде и јави неколицини братије, који хитајући дотрчаше и нанесоше воде до сувишка. А други пут кад некад не беше припремљених дрва за кување, оде келар Теодор до блаженог Теодосија, говорећи: „Нареди једном од братије који је беспослен да оде и припреми дрва колико нам треба“. А блажени му одговори: „Ма, ево ја сам беспослен, па ћу отићи“. Затим нареди да братија иду за трпезу, пошто беше време обеда, а он сам узе секиру и поче сећи дрва. Па кад после јела изађе братија, видеше свог преподобног игумана где сече дрва и тако се труди. И свако узе своју секиру, те тако припремише дрва да им би довољно за много дана.

Таква беше горљивост према Богу нашег блаженог духовног оца Теодосија; имаше, наиме, понизност и кротост велику, у томе подражавајући Христу, истинитом Богу, који рече: Научите се од мене, јер сам кротак и понизан срцем[27]. Стога, обазирући се на такво подвизавање, понижаваше се и чињаше себе последњим од свих и служитељем свима, и собом свима даваше пример. На дело исхођаше пре свих, и у цркви би се нашао пре свих, а после свих би излазио. Често док је велики Никон седео и сачињавао књиге, блажени би седео покрај њега и прео конце који су били потребни за то дело. Ето таква беше понизност и простота тога мужа. И нико га никад не виде да лежи поребарке, нити да полива тело водом, осим што само руке умиваше. А одећа му беше оштра костретна хаљина на телу, а споља, преко ње, друга хаљина. И та беше веома бедна, а он је навлачио на себе да се не би видела она костретна. Због ове бедне одеће му се многи неразумни ругаху и укораваху га. Блажени с радошћу примаше њихову поругу, пошто увек имаше на памети реч Господњу и њоме се тешаше веселећи се: Блажени сте када вас срамоте и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене. Радујте се у тај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небесима.[28] Тога се сећајући и тиме се тешећи, трпљаше поругу и вређање од свих.

Једног дана оде велики отац наш Теодосије неким послом до христољубивог кнеза Изјаслава, који беше далеко од града. Дође и до вечери се задржа због тог посла. И нареди христољубац, да би овај ноћу могао да одспава, да га на колима одвезу до манастира. Док иђаше путем, возар, видећи га у таквој одећи и мислећи да је један од убогих, рече му: „Црноришче! Ето ти си по читаве дане беспослен, а ја сам уморан. Не могу да јашем на коњу. Него хајде да овако учинимо: „Да ја легнем на кола, а ти би могао да јашеш коња“. Блажени са сваком понизножћу уста и седе на коња, док онај леже на кола, и иђаше путем радујући се и славећи Бога. А када би задремао, тад би сишао и трчећи ишао покрај коња све док се не умори, те би онда опет седао на коња. Онда већ кад зора свиташе, велможе које су ишле према кнезу издалека препознавајући блаженог силажаху с коња и поклањаху се блаженом оцу нашем Теодосију. Он тад рече слуги: „Ево, чедо, већ је светло! Седи на свог коња“. А онај, видећи како му се сви поклањају, ужасну се у души, и сав престрашен устаде и седе на коња, те тако пође путем, док преподобни Теодосије сеђаше на колима. Сви бољари који би га срели му се поклањаху. А кад дођоше у манастир, изиђоше сва братија и поклонише му се до земље. Слуга се пак још више ужасну, помишљајући у себи: „Ко је овај да му се сви тако поклањају?“ А он га ухвати за руку и уведе у трпезарију, па нареди да му се пода да једе и пије колико хоће, и још му новца даде и отпусти га. Ово исприча братији сам онај возар, а блажени о томе никоме не каза, него сваког дана учаше тако братију да се не узносе ни у чем, већ монах да буде понизан и да себе чини мањим од свих и да се не велича, него свима да буде покоран. „Кад ходате, – говораше им, – нека свако има руке скрштене на прсима, и да вас нико не престиже у вашој понизности, да се поклањате један другоме као што и приличи монаху, и не прелазите из келије у келију, него нека се сваки од вас у својој келији моли Богу.“ Овим и другим речима их сваког дана не престајући поучаваше, а кад би чуо да неко од братије (страда) од бесовских привида, призвао би га и, пошто је био у свим искушењима, учаше га и поучаваше да стане чврсто против ђавољих смицалица, никако да не узмиче, и да не слаби од привида и бесовске напасти, да не одлази са тога места, него да се огради постом и молитвом, и често призива Бога да би победио злог беса. Говораше им и ово: „Тако и мени беше испрва. Док сам једну ноћ појао у келији уобичајене псалме, кад гле, црн пас стаде преда ме, тако да се нисам могао ни поклонити. Дуго је часова стајао преда мном, па га ја, изазван, хтедох ударити, а он постаде невидљив за мене. Тад ме обузе страх и трепет, тако да хтедох већ да бежим с тога места, да ми Господ није помогао. Мало се пренувши од ужаса, , почех да се прилежно молим Богу и чиним честа коленпреклоњења, и тако побеже од мене тај страх, те их се од тога часа нисам више бојао ни кад би ми се јавили пред мојим очима. Уз то говораше и многе друге речи, крепећи их против злих духова. Потом би их отпуштао, а они би се радовали и славили Бога због такве поуке њиховог доброг наставника и учитеља.

Ово ми исприча један од братије, по имену Иларион, говорећи: „Велику ми пакост чињаху у келији зли бесови. Када би легао на свој лежај, утом би мноштво бесова дошло и ухватило га за косу, те га тако гураху и вуцијаху, а други, подухвативши зид, говораху: „Овамо га треба вући, да га зид удави“. И тако му сваке ноћи чињаху, па не могавши више то да трпи, оде и исприча преподобном оцу Теодосију ту бесовску пакост. И хтеде да оде са тог места у другу келију. А блажени га мољаше, говорећи: „Не, брате, немој отићи са тог места, да се не би похвалили тобом зли дуси, како те победише и невољу ти учинише, и отад ти још веће зло почну чинити, добивши власт над тобом. Него се ти моли Богу у својој келији, па ће ти Бог, видећи твоје трпљење, дати победу над њима, тако да неће смети ни да ти се приближе“. А онај му опет говораше: „Молим те, оче, ја више не могу да боравим у келији ради мноштва бесова који у њој живе“. Тад га блажени прекрсти, па му рече: „Иди и буди у својој келији, и одсад ти неће никакву пакост чинити лукави бесови, јер нећеш ни видети“. Он пак, поверова и поклони се светоме, те оде, и ту ноћ леже у својој келији слатко спавајући. И отада се покварени бесови не смедоше ни приближити томе месту, одгоњени молитвама преподобног оца нашег Теодосија, па бежећи отидоше.

А ово ми такође исприча калуђер Иларион. Беше он, наиме, вешт у писању књига, те дане и ноћи писаше књиге у келији код блаженог оца нашег Теодосија, док је овај тихо устима појао псалтир, а рукама прео вуну или делао неко друго дело. Док су тако једне вечери делали сваки своје дело, уђе иконом и рече блаженоме да немају сутра за шта да купе братији храну и друго што им је потребно. А блажени му рече: „Ево, како видиш, вече је, и сутрашњи дан је још далеко. Зато иди и стрпи се мало молећи се Богу, не би ли нас помиловао и побринуо се за нас како сам хоће“. То чувши, иконом отиде. Блажени затим устаде и оде у своју келију да по обичају поје дванаест псалама. А после молитве оде и седе да дела своје дело. И опет уђе иконом, исто говорећи. Тад му одговори блажени: „Рекох ти, иди и помоли се Богу. Сутрадан отиђи у град и од продаваца узми на зајам колико ти треба за братију, па ћемо после, када Бог учини доброчинство, вратити дуг од Бога, јер је веран Онај који каже: Не брините се за сутра[29], и Он нас неће оставити“. Чим оде иконом, и гле, уђе светао младић у војничкој одори, поклони се и, ништа не рекавши, метну на стуб гривну злата, па онда опет ћутећи изађе напоље. Устаде блажени и узе злато, и са сузама се помоли у свом уму. Онда позва вратара и упита га да ли је ко прилазио вратима ове ноћи. А он уз заклетву устврди да су врата још за видела затворена, и отад их није отварао и нико им није прилазио. Потом блажени позва иконома и даде му гривну злата говорећи: „Шта кажеш, брате Анастасе? Да немамо чиме да купимо братији требовање? Ево, па иди купи што је потребно братији. А сутра нека се опет Бог за нас побрине“. Тад иконом схвати, и павши поклони му се. А блажени га поучи говорећи: „Никад не очајавај, него се крепи у вери, сву своју бригу пребаци на Господа[30] и Он ће се побринути за нас како хоће. И учини братији велики празник данас“. А Бог му и даље даваше све што је потребно за то баожанско стадо.

Блажени за све њих ноћи бесано провођаше, с плачем се молећи Богу, и често ка земљи колена савијаше, што су доста пута чули црквени надзорници, кад је било време за јутрење и кад су они хтели да узму благослов од њега. Један од њих тихо приђе, и стаде да послуша, те га чу како се моли и пуно плаче и често удара главом од земљу; а онај се мало повуче и пође бочно, па кад (Теодосије) чу тапкање ућута, правећи се пред оним да спава. Онај покуца и рече: „Благослови, оче!“ А блажени ћуташе, тако да је онај три пута куцао и говорио: „Благослови, оче!“ Па онда он, као пренувши се од сна, каза: „Господ наш Исус Христос да те благослови, чедо“, те се опет пре свих нађе у цркви. Причаху за њега да је овако сваке ноћи чинио.

Беше у његовом манастиру неки црноризац по чину свештеник, а по имену Дамјан, који горљиво подражаваше житију и понизности свог преподобног оца Теодосија. За њега многи сведоче о његовој доброј понизности и о животу и о послушању, и како према свима стече покорност. Нарочито су они који су били са њим у келији видели његову кротост и неспавање по читаве ноћи, и како је с прилежношћу читао свете књиге, те још много тога причаху о њему. Када се он разболи и беше већ при крају, мољаше се Богу са сузама, говорећи: „Господе мој, Исусе Христе, удостој ме да будем заједничар славе Твојих светих и са њима да се причестим Царству Твоме, и немој ме раздвојити, молим Те, Владико, од оца и наставника мога преподобног Теодосија, него ме са њим приброј у тај свет који си припремио праведницима“. Док он тако пребиваше и мољаше се, и гле, изненада стаде код одра његовог блажени Теодосије, који му паде на прса и љубазно га целивајући рече му: „Ево, чедо, у вези тога што си се молио Господу, сад ме посла да те известим да ће ти бити по твојој молби, и бићеш прибројан са светима и са њима ћеш бити заједничар у Царству небеског Владике. А кад ми Господ Бог нареди да се преставим са овога света и дођем к теби, тад се више нећемо раздвајати, него ћемо заједно бити на ономе свету“. И ово рекавши, постаде му невидљив. Потом онај схвати да му то беше јављање од бога, јер га не виде да изађе на врата, нити пак да уђе на врата, него на оном месту где се јави на том постаде и невидљив. И брзо дозва послужника и посла га по блаженог Теодосија. Он брзо дође, а овај му рече веселог лица: „Хоће ли, оче, бити тако како си ми обећао сад кад си ми се јавио?“ Блажени, не знајући за то, одговори: „Не знам, чедо, о каквом то говориш обећању?“ Тад му исприча како се мољаше и како му се јави сам преподобни. То чувши, богонадахнути отац наш Теодосије се насмеши и мало засузи, па му рече: „Да, чедо, биће ти како ти обећа анђео кад се јави у мом лику. А ја, грешни, како могу бити заједничар оне славе што је припремљена праведницима?“ Он, међутим, чувши обећање, обрадова се. И кад се нешто братије сабра, све целива и тако с миром предаде душу у руке анђелима што по њега дођоше. Тад блажени нареди да се удари у било да се саберу братија, те тако са одговарајућом чашћу и појањем сахранише његово часно тело, где су и сву другу братију сахрањивали.

Множаше се братија, и славном оцу нашем Теодосију беше нужда да прошири манастир и да постави келије, ради мноштва оних који су долазили и постајали монаси. И он сам са братијом делаше и ограђиваше манастирско двориште. Када беше скинута ограда са манастира и нико га не чуваше, једне ноћи, кад беше велика тама, дођоше им разбојници. Говораху они: „У згради црквеној, ту им је иметак сакривен“, и због тога не идоше ни до једне келије, него кретоше ка цркви. И гле, чуше глас појаца у цркви. А ови, мислећи да братија поје повечерну молитву, отидоше. Мало сачекавши у шуми, помислише да је појање већ готово, па опет дођоше до цркве.И гле, опет чуше исти глас и видеше у цркви светлост пречудесну, и миомир исхођаше из цркве – анђели, наиме, појаху у њој. Они помислише да братија савршавају полуноћницу, па опет отидоше чекајући да ови заврше појање и онда да уђу у цркву и зграбе све у њој. И тако пуно пута долазише, и чуше исти онај глас анђелски. Би време за јутрењу, и пономар удари у било. А они отидоше мало у шуму и седоше, говорећи: „Шта да чинимо?“Ево нам се чини да је привиђење било у цркви. Него, кад се сви саберу у цркви, тад ћемо отићи и заградивши врата све ћемо их побити и тако ћемо им иметак узети“. Тако их враг на то хушкаше, хотећи да тиме искорени свето стадо са тог места, но међутим не узможе, него сам од њих беше побеђен, пошто Бог поможе молитвама преподобног оца нашег Теодосија. Ти зли људи мало сачекаше, и преподобно стадо се сабра у цркви са својим блаженим наставником и пастиром Теодосијем, и кретоше на њих као дивље звери. И чим дођоше би чудо страшно: уздиже се црква са земље и са онима у њој попе се у ваздух, тако да је ни стрелом не би могли погодити. Они пак, видевши чудо, ужаснуше се и уплашивши се вратише се својој кући. И отад се умилише, и никоме зла не чињаху, а старешина њихов са другом тројицом дође код блаженог Теодосија да се покаје и исприча му све што би. А блажени, то чувши, прослави Бога који их спасе од такве смрти. И поучи их о спасењу душе, и тако их отпусти, славећи и благодарећи Бога за све то.

Ово чудо са том црквом виде и један бољар христољубивог Изјаслава. Јахаше негда ноћу по пољу, око 15 попришта од манастира блаженог. И гле, виде цркву код облака. И у ужасу појури са служитељима, хотећи да види каква је то црква. И кад дође до манастира блаженог Теодосија, тада, док он гледаше, сиђе црква и стаде на своје место. он покуца на врата и вратар му отвори врата, па уђе и исприча блаженоме шта би. И отад често долажаше код њега, насићујући се од њега духовним речима, те даваше и од свог иметка на уређивање манастира.

Други један бољарин истог христољупца, идући некад са својим христољубивим кнезом на непријатеље, хотећи да одрже битку, рече: „Ако се вратим здрав кући, даћу Светој Богородици у манастир блаженог Теодосија две гривне злата, и још ћу за икону Свете Богородице исковати венац“. Потом се састадоше и многи у боју од оружја падоше. Напослетку бише непријатељи побеђени, а ови се спасени вратише својим кућама. Бољарин заборави шта даде Светој Богородици. И гле, после неколико дана, када је у подне спавао у својој кући, дође му страшан глас који га позва по имену: „Клименте!“ Он се прену и седе на лежају. Ту он виде икону Свете Богородице, која беше у манастиру блаженог, где стоји пред његовим одром. И гласод ње исхођаше овакав: „Зашто, Клименте, обећа да ћеш ми дати, па ми не даде? Али ти сада кажем: пожури да извршиш своје обећање!“ Ово рекавши, икона Свете Богородице постаде му невидљива. Тада тај бољарин, у страху, одмах узе што беше обећао, и одневши у манастир даде блаженом оцу, те и венац Свете Богородице на икони искова. Па опет, после нешто дана, намисли тај бољар да у манастир блаженог да Еванђеље. Дође код великог Теодосија у манастир, имајући под пазухом сакривено свето Еванђеље, па кад хтедоше после молитве да седу, а он још не показа Еванђеље, рече му блажени: „Најпре, брате Клименте, извади то свето Еванђеље што имаш под пазухом и што си обећао да даш Светој Богородиви, па ћемо онда сести“. То чувши, он се задиви видовитости преподобног, пошто не беше никог о томе обавестио. И тако извадивши свето Еванђеље, даде блаженоме у руке, па седе и наситивши се духовне беседе врати се својој кући. И отад имаше према блаженом Теодосију велику љубав и често долажаше код њега, и велику корист добиваше од њега.

И кад ови долажаху код њега, он им је после божанског учења подносио трпезу од манастирских јела: хлеб, сочиво и мало рибе. Како је пуно пута и христољубац Изјаслав кушао од таквих јела и веселио се, рече он блаженом Теодосију: „Ето, како знаш, оче, свим добрима овог света ми се испуни дом, али никад нисам окусио тако слатка јела као сад овде. Много пута моје слуге приготове различита и скупоцена јела, па опет нису тако слатка. Него, моли те, оче, кажи ми, откуд таква сладост у вашем јелу?“ Тада му богонадахнути отац Теодосије, хотећи га подстаћи на љубав Божију, рече: „Ако хоћеш, добри владико, да то сазнаш, слушај шта ћемо ти рећи. Када братија овог манастира хоће дакувају или пеку хлеб, или неку другу службу учине, онда прво један од њих оде и узме благослов од игумана, па се затим поклони пред светим олтаром три пута до земље, па онда запали свећу од светог олтара и њоме наложи ватру. А када улива воду у котао, говори старешини: ‚Благослови, оче!‘, и онај каже: ‚Бог те благословио, брате!‘ И тако се сва њихова служба извршава са благословом. А твоје слуге, како рече, раде свађајући се и шегачећи и псујући један другог, а пуно их пута и управитељи бију. и тако се сва њихова служба обавља са грехом“. Ово чувши, христољубац рече: „Уистину је тако, оче, као што рече“.

Преподобни отац наш теодосије беше уистину испуњен Духом Светим, па стога и Божије таланте умножи, и населивши некада празно место мноштвом црноризаца начини славан манастир. Зато не хтеде никакву залиху да ствара у њему, него вером и надом Богу притицаше, тако да немаде наде у иметак. Због тога често хођаше по келијама своји ученика, те ако би шта код неког нашао, било јело јестиво, било одећу мимо одеће по уставу, или неки иметак, ово би узимао и бацао у пећ, као вражји део и оглушивање на грех. И овако им говораше: „Није лепо да ми, браћо, монаси, који одбацисмо световно, опет сабиремо иметак у својим келијама. Како можемо приносити Богу чисту молитву, држећи у својој келији ризницу иметка? У вези тога чујте Господа који каже: Где су блага ваша, ту су и срца ваша[31], и опет о онима који сабирају: Безумниче, ове ноћи душу ћу твоју узети, а оно што си сабрао чије ће бити?[32] Зато, браћо, будимо задовољни нашим одећама по уставу, и о јелу које нам изнесе у трпезарији келар, у келији немајући ништа од овога, да тако са сваким усрђем и свим умом своју молитву чисту приносимо Богу“. Ово им и још много другог саваетоваше, са сваком понизношћу и са сузама све учећи. Никада не беше напрасит, ни гневљив, ни срдит очима, него милосрдан и тих, и милости имаше према свима. Стога ако је неко од светог стада и ослабио срцем и одлазио из манастираблажени би ради њега био у великој тузи и јаду, и молио би се Богу да се залутала овчица из његовог стада врати назад. И тако би све дане пребивао у плачу и молитви Богу за њега, све док се не би тај брат вратио назад. Онда би га блажени с радошћу примио и учио га да нипошто не слаби због вражијих смицалица, ни да им пушта на себе, већ да чврсто стоји. Јер, како рече, „није мушка та душа која слаби од ових напасти туге“. Ово и много другог би рекао, и утешивши тога с миром би га отпуштао у келију.

Беше ту један брат слаб, који често бегаше из манастира блаженог, а када би опет дошао, блажени би га с радошћу примао, јер говораше да га неће оставити тек тако да сконча негде изван манастира. Јер, иако много пута беше од нас одлазио , ипак ће он у овом манастиру дочекати крај живота. И с плачем мољаше Бога за њега, просећи му стрпљења. Тако после многих одлажења, дође он једном у манастир молећи великог Теодосија да би га примио. А он, будући уистину милостив, као овчицу која се изгуби и дође, тако га прими и приброја своме стаду. Онај црноризац беше својим рукама радио и стекао нешто иметка, пошто је израђивао платна, па то донесе и метну пред блаженог. А сети му рече: „Ако хоћеш да будеш савршен црноризац, узми ово, пошто је плод непослушности, па убаци у запаљену пећ“. Он пак, будући топао за веру, по наређењу блаженог убаци у пећ, и тако то изгоре. Отад живљаше у манастиру и ту проведе све своје остале дане, и тако ту по предсказању блаженог с миром усну. Таква ти беше љубав блаженога, и такво имаше милосрђе према својим ученицима, дасе не би ниједан одвојио од његовог стада, него их све скупа као пастир добри напасаше, учећи их и тешећи и речима им упућујући душе, не престајући да их храни и напаја. Тиме многе навођаше на Божије познање и усмераваше ка Небеском Царству. Но сад опет пођимо на остало приповедање о оцу нашем Теодосију.

Једног дана дође келар код блаженог говорећи: „Данас немамо шта да изнесем за јело, нити имам шта да скувам“. Рече му блажени: „Иди, стрпи се мало и моли Бога не би ли се Он за нас побринуо. Ако ништа, скувај пшеницу и помешај је с медом, па изнеси на трпезу братији да једу. Ипак се уздам у Бога који је у пустињи непокорном народу одаждио хлеб и просуо препелице. Он је моћан да нам и данас да храну“. То чувши, келар отиде. И блажени мољаше Бога за њих. А ономе горепоменутом бољарину Господ метну на ум, те напуни троја кола хране: хлебом и сиром, и рибом, сочивом и прекрупом, па још и медом, и то посла блаженоме у манастир. Кад то виде, блажени прослави Бога и рече келару: „Видиш ли, брате Теодоре, да нас неће бог оставити ако се уздамо у Њега свим срцем. Него иди и начини данас велики обед за братију, јер ово је посета Божија“. И тако се блажени весељаше са братијом на обеду духовним весељем, док сам јеђаше сув хлеб и зеље кувано без уља и пијаше воду – то му увек беше јело. И никада га не видеше тужна или снуждена док је седио са братијом на обеду, већ увек имаше весело лице и тешаше се благодаћу Божијом.

Блаженоме једном доведоше свезане разбојнике, које беху ухватили у једном манастирском селу када хтедоше да украду. А блажени, видећи их свезане и у таквом јаду, сажали се веома и засузивши нареди да их разреше и да им дају да једу и пију. Затим их много учаше да никога не оштећују и никоме зла да не чине. Подаде им доста од иметка за све потребно, и онда их с миром отпусти славећи Бога; тако се они отад умилише и никоме зла не чињаху, него беху задовољни својим делом.

Такво беше милосрђе великог оца нашег Теодосија да када би видео неког сиромаха или богаља, у јаду и у бедној одећи, жаловаше ради њега и вома због њега туговаше, и с плачем пролажаше поред њега. Због тога начини прихватилиште при свом манастиру и сагради у њему цркву Светог првомученика Стефана, те дозволи да ту станују сиромашни и слепи и хроми и изнемогли, и од манастира им даваше све потребно, и од свега манастирског даваше им десети део. Па још и сваке суботе по потреби слаше кола хлеба сужњима.

Једног дана дође преподобном Теодосију свештеник из града, молећи вина за служење свете литургије. Блажени одмах призва надзорника црквеног и нареди му да налије вина у суд који овај беше донео, и да му преда. А он рече: „Мало имамо вина, тек толико да нам буде довољно за три или четири дана свете литургије“. Блажени му одговори: „Налиј то све овоме човеку, а за нас ће се Бог побринути“. Он отиде и прекршивши наређење светог ули му у суд мало вина, оставивши за сутрашњу црквену службу. Свештеник понесе то мало што му даде, па показа блаженом Теодосију. Опет призвавши црквењака, рече му: „Рекох ти да излијеш све и да се не бринеш за сутрашњи дан, јер неће Бог оставити ову цркву сутра без службе, него ће нам већ данас дати вина до сувишка“. Тад црквењак оде, па изли сво вино свештенику, и онда га отпусти. Кад после свршетка вечере сеђаху, и гле, по предсказању блаженог довезоше три кола пуна крчага с вином, које посла нека жена, која је свиме управљала у дому благоверног кнеза Всеволода. Ово видевши, црквењак прослави Бога, дивећи се видовитости преподобног Теодосија, јер како он рече: „Овог ће нам дана Бог дати вина до сувишка“, тако и би.

Кад једном дан светог и великог Димитрија, у који он дочека крај свог мучења за Христа, преподобни Теодосије пође са братијом у манастир Светог Димитрија, а тад му донесоше од некога хлепчиће веома беле, те он нареди келару да их изнесе за јело братији која беху остала. Онај се пак оглуши, помисливши у себи овако: „Сутра ћу им, када дођу сва братија, изнети ове хлебове, а сада ћу овој братији изнети манастирски хлеб“. Како помисли, тако и учини. Сутрадан кад седоше за обед, и они хлебови беху изрезани, блажени погледа и виде те хлебове, па призва келара и упита одакле су хлебови. Он одговори: „Јуче су донесени, него пошто јуче би мало братије, помислих да их данас свој братији изнесем за јело“. Блажени му потом рече: „Требало је не бринути се за идући дан, него учинити по мом наређењу. И сад би се Господ наш, који се вазда за нас брине, још више побринуо и дао нам што је потребно“. Тад нареди једноме од братије да сабере у кош те уломке, па да их однесе и проспе у реку, а онога учврсти епитимијом, зато што учини непослушност.

Тако он чињаше ако би чуо да се неко дело чини без претходног узимања благослова, јер не хоћаше да свето стадоокуси такво јело које не беше са благословом начињено, и које беше од непослушности, него као вражји део то наређиваше некад да се баца у запаљену пећ, а некад да се баци у речне струје.

После смрти блаженог оца нашег Теодосија би нека таква ствар од непослушности, те иако не приличи да се овде прича, ипак дођосмо до тога да је поменемо, те ћемо овој (претходној) придодати једну сличну реч.

После изгнања из манастира преподобног нашег игумана Стефана, када велики Никон преузе игуманство, приспеше дани светог и великог поста. И у прву недељу тога уздржања, пошто се добри подвижници потруде у ту недељу, установи преподобни отац наш Теодосије да им у петак те недеље хлебови буду веома бели, а неки да се праве и са медом и маком. Тако и Никон нареди келару да по том обичају чини, а он учини непослушност и слага, рекавши: „Немам брашна за прављење таквих хлебова“. Међутим, Бог не презре труда и молитве својих преподобних, и не даде да се разруши оно што установи божанствени Теодосије. И гле, кад после свете литургије они иђаху на тај посни обед, иако се то никако није очекивало, довезоше пуна кола таквих хлебова. Братија то видевши прославише Бога, чудећи се како се Бог вазда брине за њих, дајући им све потребно, молитвама преподобног им оца и наставника Теодосија. Кад затим после два дана келар нареди да се по обичају испеку братији хлебови од тог брашна за које рече „немам“, док су пекли, припремали и месили тесто, и саливали у њега кључалу воду, нађе се ту жаба, скувана у тој води, и тако тиме оскврни дело учињено из непослушности. Бог тако изволе ради чувања светог стада, које такав подвиг учини у свету недељу, да не би јело такав хлеб. Него га као вражји део погању оскврни Бог да се тиме то покаже. Нека ми због овога нико од вас не замери што направих прекид своје речи: то написах због тога да схватите да нам није лепо да се у ма чему оглушимо о свог наставника игумана, знајући да ако од њега нешто и сакријемо, од Бога ништа није сакривено, и Он ће се одмах заузети за тог кога нам постави за старешину и пастира, да га сви слушају и да све чинимо по његовом наређењу.

Вратимо се ипак на наше прво приповедање, на оно што причамо о блаженом Теодосију.

Дође једном празник Успења Пресвете Богородице, па се и у цркви спремаху за празник тога дана, а не би дрвеног уља да се улије у кандила за тај дан. Помисли надзорник црквени да од ланеног семена исцеди уље, па да то налије у кандила и запали. И упита за то блаженог Теодосија, а онај му дозволи да учини како помисли. А кад хтеде да улије у кандило то уље, виде миша упалог у њега, где мртав у њему плива. Затим брзо оде и исприча блажћеноме, говорећи: „Са сваким опрезом бејах покрио тај сасуд са уљем, и не знам откуд уђе та поган и утопи се“. А блажени помисли да је ово Божије провиђење. Проклевши своје неверство, рече ономе: „Требало је, брате, да имамо наду у Бога, уздајући се да је моћан да нам да што је потребно, шта год ми хтели. А не тако неверујући учинити, што није требало. Него иди и пролиј то уље на земљу. И мало се стрпимо, молећи Бога, и Он ће нам данас дати дрвеног уља до сувишка“. Кад већ беше време за вечерње, неко од богатих донесе врло велики крчаг пун дрвеног уља. Кат то виде, блажени прослави Бога зато што им брзо услиша молитву. И тако налише сва кандила, и преостаде већи део уља. И тако сутрадан учинише светао празник Свете Богородице.

Богољубиви кнез Изјаслав, који заиста беше топао за веру према Господу нашем Исусу Христу и Његовој Пречистој Мајци, који доцније положи душу своју за брата свога, према Господњем гласу[33], он имаде, како рекосмо, необичну љубав према оцу нашем Теодосију, и често долажаше к њему, насићујући се духовним речима од њега. Дође тако једног дана, и док сеђаху у цркви на тој божанственој беседи, би време за вечерње. Тако се христољубац нађе са блаженим и са часном братијом на вечерњем славословљу. И одмах пљусну велика киша, па блажени, видевши да тако навали киша, призва келара говорећи му: „Припреми храну за вечеру и кнез да једе“. Тад му приступи кључар и рече: „Господине оче! Немамо меда да пију кнез и они са њим“. Рече му блажени: „Немаш ли нимало?“ Одврати он: „Не, оче, нимало немам“ – беше, како рече, изврнуо тај празан суд и метнуо га наопачке. Рече му опет блажени: „Иди и боље погледај да ли је бар нешто мало од њега остало“. А он одговарајући рече: „Веруј ми, оче, да сам тај суд, у коме је било то пиће, изврнуо и метнуо наопачке“. Онда му Теодосије, уистину испуњен духовном благодаћу, рече: „Иди по мојој речи, и у име Господа нашег Исуса Христа наћи ћеш у тој посуди мед“. Он пак, поверовавши блаженоме, отиде, и дошавши у кућу, по речи светог оца нашег Теодосија нађе бачву усправно постављену и пуну меда. Устрашивши се, брзо оде и исприча блаженоме шта би. Рече му блажени: „Ћути, чедо, и не реци никоме о том ни једну реч, него иди и носи колико ти треба кнезу и онима са њим, па још и братији подај од њега да пију. Ово је, наиме, благослов Божији“. Чим киша престаде, отиде христољубац своме дому. А такав благослов беше на том (светом) дому, да им је за много дана било довољно (меда).

Једном дође из неког села манастирски монах блаженом оцу нашем Теодосију говорећи: „У штали је, где затварају стоку, станиште бесова, и велику пакост чине у њему и не дају (стоци9 да једе. Пуно пута и свештеник чини молитву и кропи светом водом, али ништа: остадоше ти зли бесови, и муче стоку све досад“. Тад се отац наш Теодосије наоружа против њих постом и молитвом, према Господњем гласу који рече: Овај се род не изгони ничим осим молитвом и постом[34]. Тако се уздаше блажени да ће их прогнати са тог места, као што је некад из месионице. И дође у то село, и навече уђе сам у ту шталу где бесови имаху станиште, и затворивши врата ту остаде до јутра, чинећи молитву. Тако се од тога часа више не појавише бесови на том месту, па ни на дворишту не чињаху никоме пакости, Молитвама преподобног оца нашег Теодосија као оружјем беху одагнани из тог села. Потом опет дође блажени у свој манастир, као силни јунак, победивши зле духове који пакостише у његовој области.

Једног дана опет, дође блаженом и преподобном оцу нашем Теодосију старешина пекара, говорећи: „Немамо брашна за печење хлеба братији“. Рече му блажени: „Иди погледај у спремник не би ли нашао мало брашна у њему, док се Господ опет не побрине за нас“. Овај је знао да беше помео у том спремнику у један угао мало мекиња, свега три или четири прегршта, па стога рече: „Истину ти казујем, оче, јер ја сам пометох тај спремник, и у њему нема ништа сем мало мекиња у једном углу“. Рече му отац: „Веруј ми, чедо, да је моћан Бог и од то мало мекиња да нам напуни тај спремник брашном, као што и у Илијино време учини оној удовици, умноживши од једног прегршта брашна мноштво, тако да се она са својим чедима прехрањивала у гладно време, све док не настаде обиље међу људима[35]. Ево и сада је исто, и моћан је Он да и нама такође од мало учини много. Него иди и погледај хоће ли бити благослова на том спремнику“. То чувши онај отиде и чим уђе у ону кућу виде како је спремник, који пре беше празан, по молитвама преподобног оца нашег Теодосија пун брашна, тако да се пресипала преко преграде на земљу. Ужасну се видеће такво преславно чудо и вративши се исприча блаженоме. А свети ће њему: „Иди, чедо, и никоме ово не објављуј, него као и обично начини братији хлеб. Јер ето, молитвама преподобне братије наше посла нам Бог милост Своју, дајући нам све потребно, шта год да хоћемо“.

Таква беше горљивост према Богу и нада, и такво уздање имаше у Господа нашег Исуса Христа, тако да није имао наду ни на шта земаљско, нити се уздао и у шта на овом свету, него свим умом и свом се душом усправљаше према Богу, и у Њега сво уздање положи, никако не бринући за сутрашњи дан, и по читаве дане имаше на памети у свом срцу глас Господњи који рече: Не брините се ни о чему, и погледај птице небеске како не сеју ни жању, нити сабирају у житнице своје, него Отац небески храни их, а колико сте ви претежнији од њих[36]. Стога се по читаве ноћи са сузама мољаше Богу за своје стадо, говорећи: „Пошто си нас Ти, Владико, скупио на овом месту, и ако Ти је угодно да живимо на њему, буди нам помоћник и давалац свих добара. Јер ево, у име Пресвете Мајке Твоје саграђен је овај дом. Ми смо пак у Твоје име сабрани у њему, и Ти нас одржи и сачувај од сваке намисли свелукавог врага, и удостој нас да добијемо вечни живот. Увек умећи у срца наша страх Твој, да њиме придобијемо она блага која си припремио праведницима“. И тако сваког дана пребиваше учећи братију и тешећи и упозоравајући да нипошто не ослабе, него да буду крепки у свим калуђерским трудовима. И тако прилежно напасаше своје стадо, и чуваше га, да не би како злосплетакарошки вук ушао и растерао божанско стадо.

А сада о томе како се човеку неком христољубивом и богобојажљивом виђењем открило о блаженом и преподобном оцу нашем Теодосију и о његовој пречистој и непорочној молитви, као и о његовом светом манастиру, те како се тиме показа друго место да се они на њега преселе.

Има једно мало брдо које се налази изнад манастира, и када је тај човек ноћу туда ишао, виде чудо које га испуни ужасом. Ноћ беше тамна, а светлост пречудесна одмах над манастиром блаженога, и гле, кад се загледа, виде преподобног Теодосија у тој светлости где стоји насред манастира пред црквом, и руку подигнутих према небу прилежно чини молитву Богу. Док овај тако гледаше и чуђаше се томе, ето му се друго чудо показа: пламен веома велики из врха цркве изађе и, начинивши се као свод, пређе на други брег и ту другим крајем стаде, где блажени отац наш Теодосије цркву назначи, коју после поче да прави. Ето је све досад на том месту славан манастир. А тај се пламен приказа ономе као дуга, стојећи једним крајем на врху цркве, а другим на реченом месту, све док онај не зађе за гору, па га више не виђаше. А све што виде, исприча једноме од братије у манастиру блаженога да је све истинито. Зато са божанственим јаковом требамо рећи: Господ је на месту овом, и свето је место ово, и није ништа друго него је ово дом Божији и ово су врата небеска[37].

И опет је прикладно рећи о сличном томе што се пише о светом и великом Сави. Јер он једне ноћи такође изађе из келије своје и мољаше се, и гле, показа му се стуб огњени до небеса. Одмах затим, кад дође до тога места, нађе у њему пештеру, и ту за мало дана начини славан манастир. Тако и овде треба разумевати да Бог назначи то место, да се на том месту види манастир славан, који и досад цвета његовим молитвама.

Таква ти беше молитва Богу блаженог оца нашег Теодосија за своје стадо и за то место, и такво бдење и неспавање сваке ноћи, и овако сијаше као светило пресветло у том манастиру.

Зато његовим молитвама благи Бог показа опет друго чудо у вези тог места, људима који ту близу живљаху, који после испричаше свој братији то што би. Једне ноћи чуше глас безброј појаца. Чим чуче тај глас, устадоше из постеља својих и, изашавши из кућа и ставши на једно високо место, гледаху у правцу гласа. Сијаше и велика светлост над манастиром блаженога, и гле, видеше мноштво црноризаца где излази из старе цркве и иду на споменуто место, а испред ношаху икону Свете Богородице. Сви који иђаху за њом појаху и сви имађаху у рукама упаљене свеће, а пред њима иђаше преподобни отац њихов и наставник Теодосије. Дошавши затим до онога места, ту отпојаше и одмолише, па се вратише назад. Док они посматраху, појући опет уђоше у стару цркву. Ово не виде један или двојица, него мног људи ово видеше и и спричаше. Ово се, колико се разуме, анђели јавише, а од братије ово ниједан не чу, јер Бог тако изволе, сакривши од њих ову тајну. А кад после чуше, прославише Бога који чини чуда велика, и прославља то место и освештава га молитвама преподобног оца нашег Теодосија.

Него опет, ово испричавши, треба прећи и на даљу похвалу и казивање о блаженоме и о њему достојне ствари с истином приповедајући, каква беше његова ревност за Господа нашег Исуса Христа. и такав обичај имађаше блажени, да много пута ноћу устајаше и кришом од свих одлажаше код Јевреја, и са њима се препираше о Христу, укоравајући их и досађујући им, називајући их одметницима и безаконицима, јер очекиваше да за исповедање Христа буде убијен.

И када у посне дане одлажаше у гореспоменуту пештеру, одатле би често, тако да то нико не зна, ноћу устајао и, док га Бог чуваше, сам одлазио на манастирско село, где на скривеном месту беше припремљена пештера, и сам пребиваше у њој до Цветне недеље, што нико не знаше, па би онда опет ноћу долазио у гореспоменуту пештеру, одакле би у петак Цветне недеље излазио к братији, те зато они мишљаху да он ту пребиваше све посне дане. И тако пребиваше, не дајући себи одмора бдењем и свим ноћним молитвама за своје стадо, молећи се Богу и призивајући Га да им буде помоћник у сваком њиховом подвигу, и сваке ноћи обилажаше манастирски склоп, чињаше молитву и њоме га ограђиваше, чувајући га попут тврде зидине, да не би ушао лукави змај да пороби неког од његових ученика. И тако ограђиваше све манастирске области.

Једном приликом ухватише неки који чуваху свој дом мушкарце у разбојништву, и свезане их поведоше у град код судије. И вољом Божијом догоди се да пролажаху мимо једног манастирског села, и један од тих свезаних зликоваца, килмнувши главом према том селу, рече: „Некад ноћу дођосмо до тог газдинства, хотећи да учинимо разбојништво и да све поузимамо, али видесмо зидине веома високе, те му се не могосмо приближити“. Тако беше благи Бог оградио сва та имања молитвама овог праведног и преподобног човека. Стога и божанствени Давивд о томе предсказа: Очи су Господње на праведнима, и уши Његове на молитву њихову[38]. Увек Владика, који нас направи, приклања уши своје на слушање оних који га уистину призивају, и молитву им услишавши, спасава их. Овде по вољи њиховој и молби све чини онима који се уздају у Њега.

Док овако преподобни и преблажени отац наш Теодосије напасаше своје стадо са сваким благочашћем и чистотом, те још и своје живљење уз уздржање и подвиг управљаше, настаде у то време нека смутња од свелукавог врага између три кнеза, који беху браћа по плоти, те двојица заратише на једног, најстаријег свог брата, христољубивог и уистину богољубивог Изјаслава. Тако овај беше изагнан из престонога града, а она два дођоше у град и послаше по блаженог оца нашег Теодосија, убеђујући га да дође к њима на обед и придружи се том неправедном савету. А преподобни Теодосије, будући испуњен Духом Светим, схвати да је тај изгон христољупца неправедан, па рече посланику: „Нећу ићи на трпезу Језавелину и причестити се те хране пуне крви и убиства“. И друге многе грдње казавши, отпусти га рекавши: „Пренеси све ово онима који те послаше“.

Но она двојица, иако ово чуше, не могоше се на њега прогневити, јер видеше да је човек божији праведан, али га ни не послушаше, него похрлише да прогоне свога брата, отераше га из читаве те области, и тако се вратише назад. И један седе на престо свога брата и оца, а други се врати у своју област.

Тад отац наш Теодосије, напунивши се Светог Духа, поче да овога изобличава што то неправедно учини и не по закону седе на престо, и што свог најстаријег брата, који му би као отац, прогна. Тако га изобличаваше, понекад пишући посланице и шаљући му, а понекад његовим велможама који су долазили код њега, изобличаваше га због неправедног прогона брата, наређујући им да му кажу. После му написа посланицу веома велику, изобличавајући га и говорећи: „Глас крви брата твога вапије против тебе Богу, као Авељев против Каина“. и друге многе древне гонитеље и убице и братомрзитеље навевши, и у причама му све што се њега тиче изложи, и тако написавши посла. А кад онај прочита посланицу, разгневи се врло, и као лав рикну на праведнога, и удари њоме о земљу. И отад се прошири вест да је праведни осуђен на заточење. Зато братија беху у великој жалости и мољаху блаженог да се окане тога и да га не изобличава. Такође и многи бољари долажаху казајујући му о кнежевом гневу на њега, и мољаху га да му се не супротставља. „Јер, ево – говораху, – на заточење хоће да те пошаље.“ Чувши блажени где рекоше о његовом заточењу, обрадова се духом и рече им: „Ето томе се веома радујем, браћо, јер ми ништа у овом животу није милије: Зар ме благостање или лишавање иметка притишћу? Или ме ожалошћује раздвајање од деце и села? Ништа од тога не донесосмо у овај свет, већ се наги родисмо, па наги треба да пређемо и из овога света. Зато и јесам спреман на смрт“. И отад га поче укоравати за братомржњу, јер веома жуђаше да буде заточен.

Али онај, иако се беше веома разгневио на блаженога, не дрзну се да му учини ниједно зло ни увреду, јер виђаше да је он човек преподобан и праведан. И пре је он много пута своме брату завидео због њега, што има таквог светилника у својој области, као што причаше, чувши то од њега, црноризац Павле, игуман једног манастира у његовој области.

А блажени отац наш, много мољен од братије и велможа, а понајвише зато што схвати да тим речима ништа не успева, окану га се, и отад га више не укораваше због тога, помисливши у себи да је боље овога молбом молити да врати свог брата у његову област.

Не прође много дана док схвати благи кнез да се промену блажени Теодосија од гнева и утихну да га изобличава, те се врло обрадова, јер одавно жуђаше да беседи са њим и насити се његовим духовним речима. Тад посла он до блаженог, питајући да ли му дозвољава да дође у његов манастир или не. Онај му дозволи да дође. А овај, с радошћу уставши, дође са бољарима у његов манастир. И велики Теодосије са братијом изађе из цркве, и по обичају га срете, те се поклонише један другом, као што приличи кнезу, а овај још целива блаженога. Затим рече ово: „Оче, не дрзнух се да дођем код тебе, мислећи да се гневиш на мене и да нас нећеш пустити у манастир“. А блажени одговори: „А шта то, благи владико, помаже наш гнев против твоје власти? Него нама и приличи да вас изобличавамо и говоримо вам што је на спасење душе. А ви треба да то слушате“. И тако уђоше у цркву, би молитва, па седоше, и блажени Теодосије поче да му говори из светих књига, и много му указиваше на љубав према брату. А онај опет изношаше против брата велику кривицу, и ради тога не хоћаше са њим да се помири. И тако после велике беседе, отиде кнез у свој дом, славећи Бога што се удостојио да беседи са таквим човеком, и отад често долажаше код њега и насићаваше се том духовном храном изнад меда и саћа: такве су речи блаженога које излазе из тих медоточних уста. Доста пута и велики Теодосије к њему хођаше, напомињући му страх божији и љубав према брату.

И један дан оде код њега благи и богоносни отац наш Теодосије, и кад уђе у зграду где беше седео кнез, виде многе где играју пред њим: једни испуштаху гласове на лирама, други свираху на свираљке, а неки пиштаху на замре[39], и тако сви играху и весељаху се, као што је обичај пред кнезовима. А блажени седе покрај њега, и доле сагет, мало се нагну и рече му: „А хоће ли овако бити на ономе свету?“ А он се одмах на речи блаженога умили и мало засузи, те нареди оним да престану. И отад, ако је икад постављао оне да играју, чувши да блажени иде, одмах је наређивао да престану са играњем.

Много пута, пак, када му најављиваху долазак блаженога, он би излазио и радујуће се сретао га пред дверима двора, и тако би оба ушла у двор. Веселећи се, говораше он преподобноме: „Ево, оче, истину ти кажем, кад би ми јавили да ми отац устаде из мртвих, не бих се тако радовао као твоме доласку. И не бих се њега тако бојао или се унезгодио као од твоје преподобне душе“. А блажени ће: „Ако се мене тако бојиш, онда учини моју вољу и врати брата свога на престо, који му предаде твој благоверни отац“. Он на ово умукну, не могући ништа на то одговорити, толико га беше враг распаљивао гневом на његовог брата да није за то хтео ни да чује. Отац наш Теодосије по читаве дане и ноће мољаше Бога за христољубивог Изјаслава, па још и у јектенији нареди да се помиње као престони кнез и најстарији од свих, а овога који је, како рече, мимо закона сео на тај престо, не допушташе да се помиње у његовом манастиру. За њега га братија једва умолише, те нареди да се и он са оним помиње, међутим прво христољубац, па онда овај благи.

А велики Никон, видевши такву смутњу међу кнезовима, отиде са још двојицом црноризаца на гореспоменуто острво, где беше основао манастир, иако га блажени Теодосије много мољаше да се не раздвајају док су у плоти и да не одлази од њега. Међутим, он га не послуша у томе, него, како рекох, отиде у своје место.

Тад отац наш Теодосије, испунивши се Духом Светим, поче да се са благодаћу Божијом упиње да се пресели на друго место и да, док му помаже Свети Дух, сагради велику камену цркву у част Свете Богородице и Увекдјеве Марије. Прва црква, наиме, беше дрвена и мала да прими сву братију.

За почетак таквог дела сабра се мноштво људи, и једни показиваху једно место за грађење, други друго, и ниједно не беше тако подобно као место на кнежевом пољу, које је лежало ту близу. И гле, по Божијем управљању пролажаше туда благи кнез Светослав, и видевши пуно народа, упита шта ту чине. И сазнавши, окрену коња, дојаха до њих, и од Бога подстакнут показа им место на своме пољу, наређујући да се ту сагради црква. Тако после молитве сам ту постави почетак копању. А и сам блажени Теодосије се сваког дана са братијом упињаше и труђаше на грађењу тог дома. Па иако га не заврши док беше жив, ипак по његовој смрти Стефан прми игуманство и Бог му помагаше молитвама преподобног оца нашег Теодосија, те дело би завршено и дом саграђен. Ту се братија преселише, а тамо их мало остаде, са њима свештеник и ђакон, да се и ту сваког дана савршава света литургија.

То је живот преподобног и блаженог оца нашег Теодосија, од младости наовамо, из којег ја од многог мало написах. Јер, ко је способан да све по реду испише добре поступке овог блаженог човека, или ко може да га по достојности похвали! Ако и покушам да га достојно према његовој делатности похвалим, ипак нећу моћи, овакав груб и неразуман.

Пуно пута овог блаженога хтедоше кнежеви и епископи да искусе, речима му подмећући замке, но не узмогоше, већ као да ударише од камен одскакаху, пошто он беше ограђен вером и надом у Господа нашег Исуса Христа, и начини у себи обиталиште Светога Духа. И удовицама беше заступник, и сиротима помоћник и убогима заступник, и просто рећи, све који му долажаху учећи и тешећи отпушташе, а убогима даваше што им је било на потребу, и за храну.

Многи неразумни га укораваху, а он их с радошћу примаше, па и од ученика својих доста пута примаше срамоћења и увреде, али се ипак за све Богу мољаше. Још му се и због бедности хаљина многе незналице подсмеваху и ругаху. Али он се ни за то не ојађиваше, него се радоваше због своје поруге и вређања, и веома се весељаше, прослављајући за то Бога. Ако би га неко, који га не познаваше, видео у таквој одећи, не мишљаше да је он сам блажени игуман, већ један од кувара. Када један дан он иђаше код радника, где се беше зидала црква, срете га убога удовица коју беше оштетио судија, па рече самом блаженоме: „Црноришче, кажи ми је ли код куће ваш игуман?“ Рече јој блажени: „Шта ти треба од њега, јер он је грешан човек?“ Рече му жена: „Да ли је грешан ја не знам, само знам да многе избави из невоље и напасти, па због тога и ја дођох, да помогне и мени, коју неправедно оштети судија“. Кад блажени сазна шта јој је, сажали се, говорећи јој: „Жено, иди сада својој кући, а кад дође наш игуман, ја ћу га обавестити о теби и он ће те избавити из те невоље“. То чувши, жена отиде својој кући, а блажени оде код судије, и говораше му за њу, избави је од његовог насиља, па овај посла да јој се врати то што је беше оштетио.

Тако блажени отац наш Теодосије многима беше заступник пред судијама и кнезовима, и избављаше их, пошто му се не могаху ни у чему оглушити, знајући да је праведан и свет. Не поштоваху га, наиме, због часног руха или светле одежде, или због великог иметка, него због његовог чистог живота и светле душе, и његових многих поука које Светим Духом кипљаху из његових уста. Козине му беху као многоцена и светла одећа, а кострет као часна и царска багреница[40], и у томе будући велик, хођаше и богоугодан живот проживе.

И дошавши већ на крај живота, пре сазнаде свој одлазак Богу, и дан свога покоја, јер праведнима је смрт покој.

Тада пак нареди да се саберу сва братија и они који су по селима или неком другом потребом отишли, и све сазвавши, поче да упућује надгледнике и управитеље и слуге да сваки у повереној му служби пребива са сваком прилежношћу и страхом Божијим, у покорности и љубави. И тако све са сузама учаше о томе што је на спасење душе, и о богоугодном животу, и о пошћењу, и о горљивости према цркви, и како у њој са страхом стајати, и о братољубљу, и о покорности, и не само према старијима, него и према својим вршњацима имати љубав и покорност. Говоривши, отпусти их, а сам ушавши у келију, поче да плаче и да се бије у прса, припадајући ка Богу и молећи Му се за спасење душе, и за своје стадо, и за ово место. А братија, изашавши напоље, говораху између себе: „Што то он овако говори? Зар хоће да негде оде и сакрије се на тајном месту, па да живи сам, а да ми не знамо где је?“ Јер много пута хтеде да тако учини, али га на супротно умољаваху кнез и велможе, а понајвише га братија мољаше. Зато и они овде тако размишљаху.

Након овога, када га зима уздрхта и огањ га већ љуто распали, и ништа више не могаше, леже на одар и рече: „Воља Божија да буде, и како изволи у вези мене, тако нека учини! Но ипак Те молим, Владико мој, милостив буди души мојој, да је не сретне лукавство противника, него да је прихвате анђели Твоји, проводећи је кроз злобу тих тамних митарстава, приводећи је светлости Твога милосрђа“. И ово рекавши, умукну и више ништа не може.

А братија беху у великом јаду и жалости ради њега. Потом он три дана не може ни говорити са било ким, ни очију отворити, тако да многи мишљаху да већ умре, и мало њих виде да је душа још у њему. Затим после три дана устаде, и братији, која се сва сабрала, рече: „Братијо моја и оци! Ево већ знам да се време мога живота окончава, како ми јави и Господ у време поста, док бејах у пештери, даодлазим из овог света. А ви размислите кога хоћете да вам поставим уместо себе за игумана“. То чувши, братија у велику жалост и плач паде, и потом изађоше напоље и сами се између себе посаветоваше, и саветом свих Стефана игуманом својим назваше, који беше црквени доместик.

Други дан блажени отац наш Теодосије призва сву братију и рече им: „Па, чеда, размислисте ли ко је достојан међу вама да буде игуман?“ А они сви рекоше: „Стефан је достојан да после тебе преузме игуманство“. А блажени га призва и благослови, те га постави за игумана уместо себе. Њих пуно поучи да му се покоравају, и тако их отпусти, казавши им дан свога престављења: „У суботу, по излсаку сунца, душа ће се моја одвојити од мог тела“. Онда опет призва самог Стефана, и учаше га о напасању тога светог стада, и он се више не одвајаше од њега, служећи му са понизношћу, јер већ беше обузет љутом болешћу.

Када дође субота, и свиташе дан, блажени пославши призва сву братију, и сваког понаособ целива, док они плакаху и нарицаху због раздвајања од таквог им пастира. Блажени им рече ово: „Чеда моја љубљена и братијо! Ево све вас и унутрашњошћу својом целивам, јер одлазим Владики, Господу нашем Исусу Христу. И ето вам игумана којег сами изабрасте. њега слушајте, и њега својим духовним оцем држите, и њега се бојте, и по његовом наређењу све чините. А Бог који све Речју и премудрошћу створи, он нека вас благослови и заштити од злобнога без невоље, и уз то још веру вашу да сачува несавитљиву и чврсту, у једномислености и у једној љубави, да до последњег издисаја будете скупа. Нека вам да благодат да Му служите беспрекорно, и да будете једно тело и један дух, у понизности и у послушању. Да будете савршени као што је и Отац ваш небески савршен.[41] Господ нека буде с вама! А ово вас молим и заклињем: да у овој одећи у којој сам сад, у њој да ме тако метнете у пештеру, где пребивах у посне дане, и не перите моје убого тело, и нико од људи, него ви сами да погребете на реченом месту ово тело“. Ово чувши из уста светога оца, братија плач и сузе из очију испуштаху.

А блажени опет тешећи их говораше: „Ево, обећавам вам, братијо и оци, иако телом одлазим од вас, но духом ћу увек бити с вама. И ево, ко год од вас умре у овом манастиру, или га игуман куда пошаље, ако и грехе буде ко чинио, ја ћу за њега пред богом одговарати. А ко сам од себе оде са овог места, ја са њим немам посла. А овако познајте моју смелост према богу: ако видите да се сва блага умножавају у овом манастиру, знајте да сам близу небеског Владике. Ако ли видите несташицу и да се све смањује, онда схватите да сам далеко од Бога и да немам смелости да Му се молим“.

Затим после ових речи, све их отпусти напоље, ниједнога оставивши код себе. Једанпак од братије, који му свагда служаше, направивши мали отвор, посматраше кроз њега. И гле, блажени беше устао и ничице легао на колена, па са сузама мољаше милостивог Бога за спасење своје душе, све свете призивајући на помоћ, а највише Свету Владичицу нашу Богородицу, и преко Ње мољаше Господа Бога Спаса нашег Исуса Христа за своје стадо и за ово место. И тако опет после молитве леже на своје место, и мало полежавши, погледа на небо, и великим гласом, имајући весело лице, рече: „Благословен бог, ако је то тако: више се не бојим, него штавише радујући се одлазим са овог света!“ А то, колико се разуме, изрече видевши неко јављање. Потом се, наиме, исправи и испружи ноге, па руке на прса крстолико метнувши, предаде свету душу у руке Божије и пређе код светих Отаца.

Тад братија над њим учинише велики плач, и тако га узевши, понесоше у цркву, и савршише свето појање, како је обичај. Тад се, као од неког божанског јављања, подиже мноштво верних, и са усрдношћу сами дођоше и сеђаху пред вратима, чекајући док изнесу блаженога. А благоверни кнез Свјатослав, стајаше недалеко од манастира, и гле, виде изнад манастира огњени стуб до неба. А њега не виде нико други, него једино кнез, и по томе схвати да се блажени преставио, и рече онима око њега: „Ево мислим да данас блажени теодосије умре“. Беше, наиме, пре тога дана код њега и виде да му је болест тешка. Затим пославши и тачније сазнавши за престављење, много за њим плакаше.

А братија затвори врата, и по наређењу блаженога никога не пушташе, и сеђаху поред њега, очекујући да се разиђу људи, па да га сахране, како он сам нареди. Беху и многи бољари дошли , па и они пред вратима стајаху. И гле, по уређењу Божијем, наоблачи се небо, и паде киша. А они се потом разбежаше. И одмах затим киша преста и сунце засија.И тако га однесоше у гореспоменуту пештеру, и положише га, и запечатише и одоше, и сав дан без хране проведоше.

Умре отац наш Теодосије године 6582. (1074.), месеца маја у трећи дан, у суботу, како сам прорече – када беше засијало сунце.

 

Preveo Alen Novalja


[1] Мт 17:20; Мк 11:23; Лк 17:6.

[2] Мт 8:11.

[3] Мт 19:30; 20:16.

[4] Мт 25:26.27.

[5] Мт 10:27.

[6] Староруска мера за дужину, отприлике око 1км.

[7] Уп. Мт 10:21.

[8] Уп. Мт 25:34.

[9] Велика смерност: преподобни Нестор се не сматра чак ни учеником Теодосијевим.

[10] Уп. Мт 26: 26. 28; 1.Кор 11:24.

[11] Уп. Мт 10:37-38.

[12] Мт 11:28-29.

[13] Пс 24:18.

[14] Уп. Пс 144: 18-19.

[15] Чувар манастирских утвари.

[16] Мт 18:20.

[17] Мт 19:24.

[18] Лк 9:62.

[19] Пс 7:17.

[20] Пс 33:17-18.

[21] Дап 15: 35-40.

[22] Уп. Мт 20:26; Мк 10:43-44.

[23] Пс 91:13.

[24] Уп. Мт 6:31-33.

[25] Гледајући обичним земаљским очима Успењски храм није био тако брзо постављен – започет је тек 1073., годину дана пре престављења преподобног Теодосија, а освештан 1089. Богоглагољиви Нестор описаће даље знамења у вези грађења храма која је добио преп. Теодосије, изостављајући она која је примио преп. Антоније, пошто је житије потоњег тад већ било састављено, вероватно од стране великог Никона. То да Нестор само допуњава оно што је изостављено у житију преп. Антонија види се и по опису невоља које су имали са кнезом и његовим бољаром кад су се замонашили Варлаам и Јефрем: ово је вероватно било испуштено у Антонијевом животопису стога што је кнез Изјаслав у време сачињавања Антонијевог житија још био жив (погинуо је 1078.), а кад је Нестор писао Теодосијево житије већ је био умро. Кратки опис живота преп. Антонија који се даје у 7. слову, извађен је из великог Несторовог Летописа (под годином 6559. тј. 1051.), и очевидно представља скраћење једног већег житија. Слово 1. и 2. су у Патерик такође вероватно узети из Антонијевог житија. Житије преп. Антонија, нажалост, није до нас дошло, тако да ово све остаје само претпоставка.

[26] Дап 12:11-16.

[27] Мт 11:29.

[28] Уп. Мт 5:11-12. Лк 6: 23.

[29] Мт 6:34.

[30] Уп. Пс 54:23.

[31] Уп. Мт. 6:21; Лк 12:34.

[32] Уп. Лк 12:20.

[33] Уп. Јн 15:13.

[34] Мт 17: 21.

[35] 3.Цар 17: 17:7-16.

[36] Уп. Мт 6:25-26; Лк 12:24.

[37] Уп. Пост 28:16-17.

[38] Пс 33:16.

[39] Замар – блискоисточни дувачки инструменат, реског и продорног звука, сродник и претходник зурле и обое.

[40] Порфира.

[41] Уп. Мт 5:48.

(Translated by Alen Novalja)